Два италијанска града-државе, Болоња и Модена, започела су прави, крвави рат у коме су изгинуле хиљаде војника, а све зато што је група војника из Модне ушетала у Болоњу и украла обично дрвено ведро са градског бунара.
За Болоњу је то била незамислива увреда части, па су подигли војску од 32.000 људи да поврате своје право на ведро. Након велике битке, Модена је победила, задржала ведро, а оно и дан-данас виси у главној катедрали у Модени као поносни ратни трофеј и подсетник на најбизарнији повод за рат у Средњем веку.Средњовековна Италија била је поприште сталних политичких трвења између две моћне фракције: гвелфа, који су подржавали папу, и гибелина, који су били на страни Светог римског царства. Међутим, иза ових великих идеолошких сукоба често су се крили много приземнији, локални антагонизми, пуни сујете и неисцрпне нетрпељивости. Најбољи пример за то је ривалство између Болоње и Модене, два града-државе удаљена свега неколико десетина километара, чије је дугогодишње непријатељство 1325. године кулминирало у догађају који је ушао у историју под називом „Рат за храстово ведро”.
Ово није била само прича о територијалним споровима или религијским опредељењима, већ сведочанство о томе како један наизглед безначајан предмет може да мобилише хиљаде људи и покрене машинерију смрти.
Све је почело у рану јесен 1325. године, у једном од оних свакодневних, готово неприметних упада које су војници из Модне повремено изводили на територију Болоње. У једном таквом препаду, група војника из Модне ушетала је у Болоњу, пришла главном градском бунару на једном од јавних тргова и, не пронашавши ништа вредније или стратешки значајније, одлучила да се нашали. Украли су обично, дрвено ведро коришћено за извлачење воде. За просечног посматрача тог времена, ово је био само чин ситне крађе или неслане шале. Међутим, за власти у Болоњи, овај гест је представљао незамисливу увреду. Крађа ведра није схваћена као материјални губитак, већ као директан напад на достојанство града и његову грађанску част.
У Болоњи је завладала хистерија. Локални владари, подстакнути жељом да пред суседима не испадну слаби, почели су да представљају овај догађај као неопростив акт агресије. За кратко време, мобилисана је огромна војска која је, према историјским изворима, бројала чак 32.000 пешака и 2.000 коњаника. Са овом застрашујућом силом, Болоња је кренула на Модену, захтевајући капитулацију и безусловни повратак свог ведра. Насупрот њима, Модена је успела да окупи далеко скромнију војску од око 5.000 пешака и 2.000 коњаника. Разлика у броју била је драстична, а готово сви тадашњи аналитичари су предвиђали да ће Болоња прегазити Модену за неколико сати и вратити свој предмет поноса.
Одлучујућа битка одиграла се код Заполина, недалеко од Модене, 15. новембра 1325. године. Упркос огромној бројчаној предности, војска Болоње претрпела је катастрофалан пораз. Војници из Модене су, захваљујући бољој тактици и изненађујућој дисциплини, успели да пробију редове болоњских снага, натерајући их на панично повлачење које се претворило у масакр. У том крвавом сукобу живот је изгубило више хиљада људи, што читаву причу о ведру ставља у потпуно надреалан контекст – хиљаде породица су остале у црном због предмета који је вредео мање од једног хлеба.
Победници из Модене нису показали нимало милости према пораженима. Као коначну потврду своје доминације, одлучили су да ведро не врате. Уместо тога, тријумфално су га однели у Модену, где је постало предмет обожавања и симбол понижења њихових суседа. Ведро је убрзо смештено у градску катедралу, где се, према легенди, налази и дан-данас. Изложено у посебној витрини, оно служи као својеврсни споменик људској сујети и кратковидости. Док пролазници у катедрали у Модени посматрају то старо, похабано храстово ведро, оно их подсећа на време када су се велике војске бориле и гинуле за ствари без икакве суштинске вредности. Овај догађај остаје забележен као најбизарнији повод за рат у историји Средњег века, лекција о томе како гордост може лако да прерасте у трагедију и како један обичан предмет за воду може да заувек обележи историју два народа.