22.августа 1770. године Џејмс Кук стајао је на источној обали Аустралије и учинио нешто што је у његово време сматрано потпуно разумним, а данас звучи готово невероватно.
У име британске круне прогласио је огроман простор британским поседом. Није било референдума, није било преговора, није било потписивања уговора са људима који су ту живели. Било је довољно да се подигне застава, прочита формална изјава и да догађај буде забележен у бродском дневнику.
Сама сцена делује готово симболично. Неколико бродова стиже до обале удаљеног континента. Морнари се искрцавају на земљу коју први пут виде. Не познају њене реке, планине, језике ни обичаје. Не знају колико људи на њој живи, како су организована њихова друштва нити какве везе имају са простором који насељавају.
Ипак, у европском схватању XVIII века то није представљало препреку да се земља прогласи поседом једне далеке монархије удаљене више од 15.000 километара.
Најнеобичнији део приче јесте чињеница да Аустралија није била празан континент који је чекао да буде откривен. Данас археолошка истраживања показују да су Абориџини на том простору живели најмање педесет хиљада година. То значи да су њихови преци стигли у Аустралију десетинама хиљада година пре него што су подигнуте пирамиде у Египту, пре настанка античке Грчке, Рима или већине цивилизација које се обично помињу у школским уџбеницима. Када је Кук стигао, на континенту су постојале стотине различитих заједница, десетине језичких група и сложени системи обичаја, правила и духовних веза са земљом.
Међутим, европске империје XVIII века посматрале су свет кроз сопствене категорије. Земља је била нешто што се мери, црта на картама, уписује у регистре и ставља под власт круне. Ако на одређеном простору нису постојале институције које су личиле на европске, лако се долазило до закључка да тај простор није „правилно“ организован. Из таквог размишљања постепено се развила и чувена доктрина terra nullius – „ничија земља“. Не зато што на њој никога није било, већ зато што су људи који су на њој живели били изван европских правних и политичких оквира.
Фото: Википедија
Из данашње перспективе то звучи као необична игра дефиницијама. Замислити да континент са милионима квадратних километара и хиљадама генерација људског живота може постати „ничији“ само зато што неко није препознао облик власништва на који је навикао, захтева приличну дозу маште.
Ипак, управо је такав начин размишљања омогућио ширење колонијалних империја широм света. Карте су често стизале пре разумевања, а формални документи пре стварног упознавања људи који су живели на освојеним територијама.
Куков чин није одмах променио живот на читавом континенту. Али је поставио темељ за оно што ће уследити. Неколико деценија касније почело је организовано насељавање британских колониста, а са њим и дубоке промене које ће трајно обележити историју Аустралије. Домородачке заједнице су потискиване са својих земаља, многе су уништене болестима донетим из Европе, а традиције које су опстајале хиљадама година нашле су се под притиском новог поретка. Оно што је почело као свечани чин на једној обали временом је постало политичка и демографска стварност за читав континент.
Занимљиво је да се у многим старим сликама и гравирама овај тренутак приказује као тријумф откривања. Истраживач стоји усправно, застава се вијори на ветру, а хоризонт обећава нови свет. Такве представе дуго су обликовале начин на који су генерације разумевале историју великих географских открића. Тек много касније почело је озбиљније преиспитивање онога што се заправо догодило.
Шта уопште значи открити место на коме људи већ живе? Ко има право да прогласи власништво над простором који није створио? И колико један симболички чин може променити судбину милиона људи?
Можда управо зато овај догађај и данас изазива пажњу историчара. Не због саме заставе, нити због формалне изјаве коју је Кук прочитао тог августовског дана, већ зато што открива начин на који су људи вековима покушавали да претворе сложену стварност у једноставне правне формуле. Историја је често представљена као низ великих битака и великих одлука, али понекад је довољан један папир, један потпис и један свечани гест да започне процес чије ће последице трајати вековима. На обали Аустралије 1770. године није се догодила велика битка, нити је испаљен иједан хитац. Ипак, мало је догађаја који тако јасно показују колико људи понекад верују да симболи могу бити моћнији од стварности.