Тимоти Декстер је био потпуно неписмен амерички бизнисмен кога су остали трговци органски мрзели јер је био екстремно сујетан, па су му из пакости давали најгоре могуће пословне савете како би банкротирао. Саветовали су га да продаје грејаче за кревете у тропским крајевима Кариба, Декстер их је послао тамо, а локалци су их разграбили јер су у њима открили савршене кутлаче за производњу шећера. Саветовали су га да „носи угаљ у Њукасл” (што је енглеска изрека за потпуно узалудан посао јер је Њукасл рударски центар). Он је то урадио баш у тренутку када су тамошњи рудари ступили у штрајк, па је продао свој угаљ по астрономским ценама. Свака пакост колега претварала се у милионе због чисте, невероватне среће.
Тимоти Декстер није био трговац у уобичајеном смислу те речи; он је био појава која је пркосила свакој логици, економији и здравом разуму краја осамнаестог века. Неписмен, сујетан и потпуно лишен пословне оштроумности, Декстер је своје богатство стекао низом подухвата који би сваког другог човека у рекордном року довели до просјачког штапа. Његови савременици, угледни трговци из Њуберипорта у Масачусетсу, презирали су га због његове неутешне амбиције и недостатка образовања, па су одлучили да га систематски униште тако што ће му давати најгоре могуће пословне савете, верујући да ће тако коначно видети леђа човеку који их је свакодневно иритирао својим хвалисањем.
Прва велика замка коју су му приредили тицала се извоза робе на Карибе. Убедили су га да је најбољи начин да се обогати слање велике пошиљке гвоздених грејача за кревете у тропске крајеве. У свету где је температура константно била висока, продаја предмета који служе за грејање постеље била је чиста лудост, равно самоубиству. Међутим, Декстер је, пун вере у своје саветнике, утоварио читав брод грејачима и отишао на југ. Када је стигао на Карибе, локални трговци шећером су у тим гвозденим инструментима препознали нешто сасвим друго. Открили су да су грејачи савршени за процеђивање и транспорт меласе у процесу производње шећера. Сви грејачи су разграбљени у рекордном року, а Декстер се вратио кући са још више новца него што је планирао да потроши.
Видевши да је план пропао, његови непријатељи су појачали игру. Саветовали су га да „носи угаљ у Њукасл”, користећи стару енглеску изреку која означава узалудан посао, с обзиром на то да је Њукасл био срце британског рударства угља. Декстер је поново слепо пратио савете, утоварио брод најквалитетнијим угљем и упутио се преко Атлантика. Док је пловио, у Њукаслу је избио масовни штрајк рудара, који је потпуно зауставио производњу. Када је његов брод стигао у луку, град је био у критичној несташици горива пред почетак зиме. Угаљ који је донео, а за који су сви мислили да ће бити вишак, продат је по астрономским ценама, претварајући још једну намерну подвалу у невероватан успех.
Ни ту није био крај низу његових „грешака”. Када су га саветовали да извози рукавице у средњоазијске степе, опет је успео – локални трговци су их одмах откупили за препродају на кинеском тржишту. Када су му рекли да купује испране Библије, то је урадио и на крају их продао мисионарима у источној Африци по трострукој цени. Свака пакост коју су му колеге смислиле, свака замка коју су поставили, завршила се тако што је Декстер постајао богатији, а његови противници све љући и збуњенији.
На крају свог живота, Декстер је постао локална легенда чија је свака случајност изгледала као генијални пословни потез. Није му било потребно знање, није му била потребна школа, већ само непоколебљиво поверење у лоше намере других. Његово имање у Њуберипорту постало је место где је подигао споменике самом себи, а међу њима се налазила и статуја у част његовог пословног успеха. Тимоти Декстер остаје у историји записан као „срећни идиот”, човек који је доказивао да у свету пуном пакости, понекад није потребно ништа осим чисте, нерационалне среће да би се превазишла свака препрека и доспело на врх, док сви остали остају да се питају како је то уопште могуће.