Средином августа 1960. године, док су Американци и Совјети водили трку за освајање свемира, један официр америчког ратног ваздухопловства одлучио је да уради нешто што је и најхрабријим пилотима звучало као лудило. Џозеф Китинџер се попео у малу капсулу причвршћену за огроман хелијумски балон и кренуо ка висини на којој небо више није плаво, а свемир још није почео.
Нико није могао са сигурношћу да му каже шта ће се догодити када искорачи напоље.
Пројекат је носио помало романтичан назив „Екселсиор“, али иза њега није стајала жеља за обарањем рекорда. Војска је желела одговор на веома практично питање: шта ће бити са пилотима будућих надзвучних авиона ако буду приморани да се катапултирају на великим висинама? Проблем је био у томе што нико није знао одговор. Једини начин да се сазна био је да неко заиста скочи.
Тај неко био је тридесетдвогодишњи Џозеф Китинџер.
Мало је познато да први покушај није прошао славно. Током једног ранијег скока са око 23 километра, његова десна рука остала је без притиска у рукаву одела и натекла скоро двоструко. Ипак, није прекинуо мисију нити је касније о томе обавестио лекаре, плашећи се да би га могли уклонити из програма. Рука се вратила у нормалу тек неколико сати касније.
Шеснаестог августа 1960. године, Китинџер се подигао на невероватних 31,8 километара. На тој висини владао је готово потпуни вакуум, а температура је падала испод минус 70 степени. Његова капсула била је толико мала да је једва могао да се помери. Када је отворио врата, испред њега није био облак нити плаво небо, већ закривљени хоризонт Земље и црнило свемира.
Касније је говорио да је најнеобичнија ствар била потпуна тишина. Није било ветра, није било звукова мотора, само човек сам са планетом испод себе.
А онда је скочио. Историја има чудан смисао за хумор. Човек који је у том тренутку био најусамљенији на планети, падао је брзином већом од 900 километара на час, а да није ни знао колико ће тачно трајати његов пад. У разређеним слојевима атмосфере није било довољно ваздуха да се осети јурњава. Китинџер је касније причао да уопште није имао осећај да пада.
Највећа опасност није био сам пад, већ могућност да тело почне неконтролисано да се окреће. При великим брзинама то је могло да изазове губитак свести, па чак и смрт. Управо зато имао је мали стабилизациони падобран који је требало да га смири ако ствари крену наопако.
Мало ко зна да је током скока изгубио једну рукавицу. На температури дубоко испод нуле, то је могло да буде озбиљан проблем. Али није прекинуо мисију. Када је после више од четири минута слободног пада отворио главни падобран, безбедно се спустио на земљу.
Поставио је три светска рекорда: највећу висину достигнуту балоном, највиши скок падобраном и најдужи слободни пад. Требало је да прођу више од пола века да би их оборио аустријски падобранац Феликс Баумгартнер 2012. године. Иронија је у томе што је човек који је оборио Китинџеров рекорд заправо имао самог Китинџера као саветника. Седамдесетчетворогодишњи ветеран био је члан тима и мирним гласом водио млађег колегу кроз читаву мисију.
Али ту се његова необична биографија не завршава. Само дванаест година касније, као пилот у Вијетнаму, оборен је изнад Северног Вијетнама и провео је скоро једанаест месеци у заробљеништву. Човек који је преживео скок са ивице свемира скоро је изгубио живот на Земљи.
Можда је највећи историјски апсурд у томе што се Џозеф Китинџер никада није сматрао херојем. Говорио је да је само радио свој посао. А његов посао је, испоставило се, подразумевао да искорачи у црнило са висине на којој данас лете путнички авиони изгледају као играчке. И док су милиони људи са страхом гледали прве ракете које су обећавале путовања у свемир, један човек је 1960. године кренуо у супротном смеру. Право ка Земљи. И успут показао да понекад најхрабрији корак у историји није онај напред, већ онај у празнину.