У трећем веку пре нове ере, Први пунски рат израстао је у исцрпљујући сукоб две највеће силе западног Средоземља. На једној страни стајала је Картагина, вековна поморска трговачка империја, а на другој Рим, војничка сила која је тек учила како се ратује на отвореном мору. Римљани су у овај рат ушли са фанатичном одлучношћу, али и са дубоким укорењеним системом религиозних ритуала који су водили сваки њихов државнички и војни корак.
За њихов менталитет, рат се није добијао само мачем и стратегијом, већ пре свега обезбеђивањем благослова виших сила. Међутим, у лето 249. године пре нове ере, испред сицилијанске луке Дрепана, сукобили су се римско сујеверје и неконтролисани его једног човека, створивши једну од најбизарнијих и најпоучнијих прича античке историје.
Главни протагониста ове драме био је Публије Клаудије Пулхер, римски конзул и заповедник флоте. Пулхер је припадао једној од најстаријих, најбогатијих и најбахатијих аристократских породица у Риму – клану Клаудијевца, који су кроз читаву историју Републике били познати по својој прекој нарави, тврдоглавости и презиру према обичном народу и законима.
Поневши титулу конзула, Пулхер је жудео за брзом војничком славом која би уцртала његово име међу великане. Његов план је био дрзак и тактички оправдан: изненадни ноћни напад на картагинску поморску базу у Дрепани. Ипак, оно што је Пулхер превидео није била снага непријатеља, већ терет сопственог порекла и ароганције која није трпела одлагање.
Према римском војном закону, пре сваке битке на мору морао се извршити ритуал ауспиција – тумачења воље богова уз помоћ светих пилића који су чувани на адмиралском броду у посебним кавезима. Поступак је био крајње једноставан: чувар кавеза би бацио зрневље испред живине, и ако би она халапљиво јела, машући крилима, то је био знак да богови одобравају битку. С друге стране, ако би пилићи одбили храну или остали пасивни, то је сматрано најгорим могућим предсказањем, најавом сигурне пропасти. Непосредно пред испловљавање флоте, рано ујутру, Пулхеру је преплашени чувар саопштио катастрофалну вест: свети пилићи су одбили да изађу из кавеза и нису дотакли храну. Напетост међу посадом, која је већ била уплашена због предстојећег ноћног маневра, достигла је врхунац.
У том преломном тренутку, уместо да покаже прагматизам великог вође или барем поштовање према психологији својих људи, у Пулхеру је прокуљао чувени породични бес. Свестан да би одлагање напада због гладних птица уништило његов фактор изненађења и шансу за славу, конзул је пред згранутим официрима и морнарима зграбио кавезе и бацио свете пилиће право у море.
При томе је узвикнуо речи које су остале уклесане у историјску срамоту: „Ако неће да једу, нека пију!“
За Клаудија Пулхера, то је био чин супериорног прагматизма и исмевања кочница које су му стајале на путу. За његове војнике, то је била директна објава рата боговима, а напад је почео под тешким облаком дубоке деморалисаности.
Последице овог ега биле су моменталне и немилосрдне. Фактор изненађења је изгубљен због лоше координације бродова у мраку. Картагински заповедник Атарбал, искусан поморски вук, брзо је реаговао, извео своје маневарски супериорније бродове на отворено море и притиснуо римску флоту уз саму сицилијанску обалу. Без простора за маневар, римски бродови су се сударали једни са другима, док су их Картагињани систематски уништавали. Био је то потпуни погром: Рим је изгубио преко деведесет бродова, док је око двадесет хиљада војника убијено или заробљено. Публије Клаудије Пулхер успео је да побегне са свега тридесет пловила, оставивши своју војску на дну мора.
Када се вратио у Рим, Пулхера није сачекао тријумф, већ суђење за велеиздају. Ипак, оно због чега је осуђен и јавно осрамоћен није био сам губитак битке, већ безбожништво и бахатост према ритуалу. Избегао је смртну казну захваљујући политичким везама, али је осуђен на огромну новчану казну и прогнан, где је убрзо умро у самоћи и презиру. Овај историјски догађај надилази оквире војне хронике; он представља дубоку студију о томе како ароганција вође, која се маскира у рационалност, заправо слепо срља у пропаст. Игноришући унутрашњи код и веровања својих војника ради задовољења сопствене сујете, Пулхер је угасио борбени дух своје армије пре него што је иједан мач извучен из корица.