Данијела Стил је објавила више од 200 књига и продала преко милијарду примерака, а критика је често није схватала озбиљно. Писала је по двадесет сати дневно, спавала по четири сата и знала да истовремено ради на више романа.
У једном периоду држала је писаћу машину поред кревета и писала ноћу када би јој дошла идеја. Њен радни ритам више је подсећао на челичану него на романтичну представу о писцу који чека инспирацију. Имала је деветоро деце и пет бракова, а многи њени романи настали су у тренуцима породичних и личних криза. Иронија је у томе што су је критичари често потцењивали, док су читаоци куповали њене књиге брже него што су рецензенти стизали да их исмеју.
Када се у књижевним круговима помене инспирација, људи обично замишљају писца који сатима гледа кроз прозор, шета по соби, чека музу или патњу довољно снажну да роди ремек-дело. Данијела Стил је на све то, чини се, гледала као на губљење времена.
Док су други чекали инспирацију, она је једноставно седала и писала.
Тако је једна девојчица из Њујорка, која је детињство провела углавном сама јер су јој родитељи били заокупљени богатим друштвеним животом, временом постала жена која је написала више књига него што већина људи стигне да прочита за живота. Продала је преко милијарду примерака, објавила више од две стотине наслова, а њене књиге преведене су на десетине језика. Чак су и људи који никада нису прочитали ниједну њену страницу вероватно негде видели њено име.
Иронија је у томе што књижевни критичари годинама нису знали шта да раде с њом. За једне је била краљица љубавних романа, за друге симбол комерцијалне литературе, а за треће доказ да публика и критика понекад живе у потпуно различитим световима. Док су рецензенти подизали обрве, читаоци су подизали тираже.
Мало је познато да је њен радни дан више подсећао на смену у фабрици него на живот књижевника. Спавала је по четири или пет сати, а умела је да пише и по двадесет сати дневно. Писаћу машину држала је поред кревета како би усред ноћи могла да забележи идеју. Често је радила на више романа истовремено, прелазећи из једне приче у другу са дисциплином диригента који води неколико оркестара одједном.
Док су многи писци говорили о креативним блокадама, Данијела Стил је говорила о радним навикама. За њу је писање било посао који се обавља сваки дан, без обзира на расположење. Инспирација је, по њеном схватању, била лепа ствар, али не и услов за рад.
Историја је, као и обично, волела парадоксе. Жена која је милионима читалаца продавала романтичне приче водила је живот који је ретко имао ишта романтично у себи. Прошла је кроз пет бракова, подизала деветоро деце и истовремено стварала књиге брзином која је код издавача изазивала одушевљење, а код конкуренције благу неверицу.
Још је необичније што су многе њене најпознатије књиге настале у најтежим тренуцима. Када је њен син Ник добио психичке проблеме, годинама се борила да му помогне. После његове смрти, написала је књигу „His Bright Light“, једно од најличнијих дела у каријери. Тамо где су други проналазили разлоге да стану, она је проналазила разлоге да настави.
Њена продуктивност временом је постала готово предмет научне радозналости. Многи су покушавали да израчунају колико је страница написала, колико речи откуцала и колико би времена просечном читаоцу требало да прочита све што је објавила. Испоставило се да је број написаних књига толики да их већина људи вероватно никада не би стигла прочитати.
У томе се крије један од великих историјских апсурда. Свет обожава приче о усамљеним генијима који чекају музу, али је једна од најчитанијих списатељица у историји успела управо супротно. Није чекала инспирацију. Није веровала у савршене услове. Није трагала за идеалним тренутком.
Једноставно је седала и радила. И можда се управо ту крије њена највећа тајна. Док су многи маштали да напишу велику књигу, Данијела Стил је из дана у дан, из године у годину, писала следећу. А историја понекад има необичан смисао за хумор. Жена коју су критичари често гледали с висине на крају је написала толико књига да би за њихово читање већини људи био потребан добар део живота. Испоставило се да муза, када је довољно дуго чекате, можда и не дође. Али навика, дисциплина и тврдоглавост понекад стигну много даље од инспирације.