Понекад велика научна открића не почињу у огромним лабораторијама, већ једним једноставним питањем које делује готово дечје: како нешто тако мало успева да се мења, прилагођава и опстаје?
Управо такво питање водило је Салвадора Едварда Лурију, италијанско-америчког микробиолога који је рођен 13. августа 1912. године у Торину. Данас се његово име не помиње често ван научних кругова, али је његов рад помогао да настане оно што данас зовемо савремена молекуларна биологија – област без које је тешко замислити модерну медицину, генетику и разумевање вируса.
Лурија је рођен као Салваторе Лурија у Италији и првобитно није планирао да постане човек који ће мењати историју биологије. Студирао је медицину на Универзитету у Торину и дипломирао са највишим оценама. У то време многи су и даље веровали да су неки процеси у живом свету сувише сложени да би могли да се објасне строгим законима природе. Лурију је, међутим, привлачила идеја да се и живот може проучавати истом прецизношћу којом физичари проучавају материју.
Његов животни пут нагло је промењен политиком. Крајем тридесетих година прошлог века фашистички закони у Италији ограничили су могућности многим научницима јеврејског порекла, па је Лурија напустио земљу. Најпре је отишао у Француску, а затим у Сједињене Америчке Државе. То није био романтичан одлазак у потрази за успехом већ бекство у ком је било више неизвесности него сигурности.
У Америци је почео да ради оно што ће му донети светску славу: проучавао је бактериофаге – вирусе који нападају бактерије. Иако звуче егзотично, они су један од најједноставнијих облика живота који научницима омогућавају да посматрају како се наследне особине преносе и мењају.
Заједно са немачким физичарем Максом Делбриком, Лурија је четрдесетих година извео низ огледа који су довели до једног изненађујућег закључка. Дотада је постојало уверење да се бактерије мењају тек када наиђу на опасност. Њихови резултати су показали нешто друго: промене – мутације – настају случајно, а окружење потом „бира“ које ће опстати. Та идеја данас делује познато, али је тада представљала један од важних корака ка разумевању еволуције и генетике.
За истраживања механизма размножавања вируса и њихове генетичке структуре Лурија је 1969. године добио Нобелову награду за физиологију или медицину, коју је поделио са Максом Делбриком и Алфредом Хершијем.
Али занимљиво је да Лурија није био научник који је живео искључиво у лабораторији. Колеге су га описивале као човека снажних уверења и живог темперамента. Јавно је говорио о друштвеним питањима, противио се нуклеарном наоружању и сматрао да научници имају одговорност да учествују у јавном животу, а не само да објављују научне радове.
Постоји још једна занимљивост која много говори о његовом карактеру. Иако је добио највећа признања у науци, Лурија је касније написао аутобиографију под необичним насловом „Аутомат за игре и разбијена епрувета“. Као да је желео да покаже да у науци нема праве линије ка успеху – постоје случајности, грешке, упорност и тренуци када експеримент пропадне, али питање остане.
Салвадор Едвард Лурија преминуо је 1991. године. Ипак, идеја коју је оставио иза себе и даље живи: да и најмање ствари у природи могу открити највеће законе живота.