Током шездесетих година двадесетог века, Јужни Бронкс је доживео систематско уништење какво је до тада виђано само у ратним разарањима. Човек иза овог пројекта био је Роберт Мозес, свемоћни главни урбаниста Њујорка, који је одлучио да изгради масивни ауто-пут директно кроз срце ове четврти.
Изградња је брутално пресекла заједницу, приморавши хиљаде породица средње класе на хитно исељавање. Оно што је остало иза њих био је географски и социјално изолован гето, препуштен сиромаштву, криминалу и потпуном заједничком забораву. Власници зграда су намерно подметали пожаре како би наплатили осигурање од осигуравајућих друштава, па је Бронкс седамдесетих година изгледао као апокалиптична пољана спаљених вишеспратница из којих је држава повукла све институције, укључујући и ватрогасце.
У таквом амбијенту, где су деструкција и безнађе били једина реалност, млади људи су били лишени било каквог културног садржаја. Инструменти, музичко образовање и класични простори за окупљање били су недостижан луксуз. Међутим, људски креативни инстинкт има особину да се најснажније испољи тамо где су услови за живот најсуровији.
Млади досељеници са Јамајке, предвођени тинејџером Клајвом Кембелом, познатијим као Кул Херк, пронашли су начин да заобиђу сопствено сиромаштво. Уместо скупих инструмената, они су као своје оруђе искористили оно што им је било при руци: старе грамофоне својих родитеља, јефтина појачала и моћне звучнике које су изнели на улицу.
Кључни историјски преокрет догодио се 11. августа 1973. године, у заједничкој просторији једне потпуно обичне стамбене зграде у авенији Сеџвик број 1520. Кул Херк је организовао скромну забаву како би помогао својој сестри да прикупи новац за куповину одеће пред почетак школске године. Улазница је коштала свега неколико центи. Оно што је Херк урадио те вечери било је засновано на једноставном запажању: приметио је да млади на забавама најбурније реагују на кратке, ритмичке делове песама у којима сви инструменти утихну, осим бубња и баса – такозване брејкове. Користећи два идентична примерка исте плоче на два грамофона, Кул Херк је успевао да тај краткотрајни ритам продужава унедоглед, брзо пребацујући звук са једне плоче на другу пре него што се прекине.
Тај продужени ритам постао је звучна подлога за потпуно нови друштвени феномен. Спаљени бетони и напуштена дворишта Јужног Бронкса, која су до тада била симбол друштвеног пораза, преко ноћи су трансформисана у алтернативне уметничке позорнице.
Млади су користили напуштене картонске кутије као подлогу за плес, стварајући брејкденс, док су градске рушевине и сиви возови подземне железнице постали огромна платна за графите којима су јасно поручивали систему да још увек постоје. Говорници на овим забавама почели су да римују преко продуженог ритма, претварајући сирови улични језик у снажан алат за преношење вести и социјалне критике о животу у гету који су медији углавном игнорисали.
Из бруталног урбанистичког експеримента Роберта Мозеса није рођена деструкција коју је држава очекивала. Када систем једној заједници одузме све – инфраструктуру, сигурност, новац и будућност – она унутар сопствених рушевина проналази начин да успостави потпуно нова правила игре. Спаљени бетони Јужног Бронкса на крају нису постали гробље једне генерације, већ позорница покрета који је доказао да се дух једног простора не може тек тако сахранити под тонама туђег асфалта.