У сваком породилишту на свету постоји тренутак који траје тек неколико секунди. Беба долази на свет, просторију испуњава први плач, а медицинско особље брзо процењује да ли је све у реду. Данас то делује толико уобичајено да се ретко ко запита када је та пракса настала и ко је осмислио начин да се стање новорођенчета процени брзо, једноставно и поуздано.
Иза тог поступка стоји жена чије име није постало део популарне културе попут имена великих научника, али чији је утицај осетило више људи него што је могла да замисли. Седмог августа 1974. године, у Њујорку, преминула је Вирџинија Апгар, лекарка чија је идеја спасла безброј живота и променила медицину широм света.
Девојчица која је волела да поправља ствари
Вирџинија Апгар рођена је 7. јуна 1909. године у градићу Вестфилду у савезној држави Њу Џерзи. Њен отац Чарлс био је страствени аматерски проналазач, човек који је у кућној радионици непрестано нешто конструисао, поправљао или растављао како би открио како функционише. Од њега је наследила радозналост која ће је пратити читавог живота.
Била је ниског раста, енергична, брзог хода и још бржег ума. Колеге су касније говориле да је у просторију улазила са толико енергије као да носи невидљив мотор. Свирала је виолину, правила музичке инструменте, волела пецање, а у зрелим годинама чак је научила и да пилотира малим авионима. Имала је ретку особину да истовремено буде изузетно дисциплинована и ведра, што је код студената и сарадника изазивало поштовање, али и искрену наклоност.
Када су жене у медицини морале да се доказују два пута
Након студија на колеџу Маунт Холјок, уписала је Медицински факултет Универзитета Колумбија, једне од најпрестижнијих америчких установа. Сан јој је био да постане хирург. Међутим, почетком тридесетих година двадесетог века то је била готово недостижна амбиција за жену.
Њен надређени, чувени хирург Ален Випл, искрено јој је саопштио да ће у хирургији тешко изградити каријеру јер болнице ретко запошљавају жене на таквим позицијама. Саветовао јој је да пређе у анестезиологију, област која је тада била недовољно развијена и често потцењена.
Испоставило се да је управо тај савет променио ток медицинске историје. Године 1938. Вирџинија Апгар постала је прва жена на челу одељења за анестезиологију у болници Колумбија-Презбитеријан у Њујорку. У време када су жене ретко стизале до руководећих места у медицини, то је био изузетан успех.
Питање које нико није постављао
Средином двадесетог века медицина је напредовала огромним корацима. Антибиотици су спасавали животе, хирургија је постајала све успешнија, а порођаји безбеднији него икада раније. Ипак, постојао је проблем о коме се мало говорило. Лекари су много пажње посвећивали мајкама, али стање новорођенчади често је процењивано на основу искуства и интуиције. Није постојао јединствен систем који би лекарима омогућио да за неколико секунди утврде да ли је беби потребна хитна помоћ.
Према једној широко прихваћеној причи, 1949. године један студент је током визите упитао Вирџинију Апгар како процењује стање новорођенчета одмах после порођаја. Уместо дугог предавања, почела је да набраја најважније знакове које треба посматрати. Управо из тог једноставног разговора родила се идеја која ће ући у историју медицине.
Пет једноставних показатеља
Године 1952. представила је систем процене који је касније добио њено презиме. Тест је подразумевао проверу рада срца, дисања, рефлекса, мишићног тонуса и боје коже. Свака категорија добијала је оцену од нула до два, а укупан резултат говорио је лекарима колико је новорођенче стабилно.
Највећа вредност теста није била у његовој сложености већ управо у супротном. Могао је да се примени било где, без посебне опреме и без дугих анализа. За свега један минут лекари су добијали драгоцену слику о стању бебе.
Већ током наредне деценије Апгар тест почео је да се користи у болницама широм света. Данас је тешко пронаћи породилиште у коме није део стандардне процедуре.
Од лекарке до националне личности
После успеха теста Вирџинија Апгар није престала да ради. Постала је један од најгласнијих заговорника здравствене заштите мајки и деце у Сједињеним Државама. Шездесетих година придружила се организацији March of Dimes и посветила се превенцији урођених поремећаја и едукацији трудница.
Била је изузетан предавач и говорник. Студенти су причали да је знала да сложене медицинске теме објасни једноставније од већине професора. Имала је смисао за хумор и често је понављала да је „најбољи начин за решавање проблема – почети да радите на њему“. До краја живота написала је више од шездесет научних радова и бројне стручне публикације. Иако је стекла светску славу, остала је позната по скромности и непосредности.
Када је преминула 7. августа 1974. године, иза себе није оставила спектакуларну машину, револуционарни лек нити велико индустријско откриће. Оставила је нешто много једноставније – метод који сваког дана помаже лекарима да препознају када је једном тек рођеном детету потребна помоћ.
Милијарде људи рођених после педесетих година прошлог века добиле су своју прву оцену пре него што су научиле да говоре, ходају или изговоре сопствено име. Већина никада неће знати колики је био њихов резултат, али ће управо та оцена можда бити први запис у њиховој медицинској историји. То је редак облик бесмртности. Док се имена многих славних личности временом изгубе у архивама и енциклопедијама, дело Вирџиније Апгар наставља да живи у сваком породилишту, у сваком првом плачу и у сваком новом животу који добије шансу да започне свој пут.