Историја гастрономије понекад више личи на комедију забуна него на пажљиво испланирану кулинарску уметност. Данас замишљамо славне куваре како прецизно мере сваки састојак и стрпљиво усавршавају рецепте, али многе ствари које редовно једемо настале су захваљујући чистој случајности, тврдоглавим муштеријама или једноставним грешкама. Испада да су нека од најпознатијих јела на свету производ тренутка у којем је некоме нешто кренуло наопако.
Једна од најпознатијих таквих прича води нас у лето 1853. године, у мали хотелски ресторан на језеру Саратога у америчкој држави Њујорк. Кувар Џорџ Крам већ је био познат по својим јелима од дивљачи и рибе, али тог дана није ни слутио да ће ући у гастрономску историју.
Према причи која се и данас препричава, један гост је више пута враћао пржени кромпир јер му је био превише дебело исечен. После неколико покушаја Крам је изгубио стрпљење. У инату је кромпир исекао толико танко да се готово провидио, испржио га до хрскавости и обилно посолио, уверен да ће муштерија коначно одустати.
Догодило се управо супротно. Гост је био одушевљен. Остали су почели да наручују исто. Тако су настали чувени „саратога чипс“, претеча модерног чипса који ће касније освојити свет. Данас је тешко пронаћи продавницу без полица препуних кеса чипса, а све је почело зато што је један кувар имао лош дан.
Ништа мање необична није ни прича о сендвичу. Године 1762. енглески племић Џон Монтагу, четврти гроф од Сендвича, био је страствени коцкар. Легенда каже да током дугих партија карата није желео да прекида игру због оброка, па је слугама наредио да му месо ставе између две кришке хлеба. Тако је могао да једе једном руком, а другом да настави игру.
Остали играчи почели су да траже „исто што и Сендвич“, а име је остало до данас. Мало ко размишља о томе да је један од најраспрострањенијих оброка на планети можда настао из чисте лењости.
И приче о пићима умеју да буду подједнако необичне. Када је реч о кафи, најпознатија легенда води нас у Етиопију, негде око IX века. Главни јунак приче није кувар, трговац нити владар, већ пастир по имену Калди. Према предању, приметио је да његове козе постају необично разигране након што поједу црвене плодове са једног жбуна. Животиње су скакале и ноћу, као да уопште нису уморне. Радознао, Калди је о томе обавестио локалне монахе, а остало је историја.
Историчари се и данас споре колико је ова прича истинита, али је занимљиво да се већ више од хиљаду година преноси широм света. И док јутром пијемо кафу како бисмо се разбудили, мало ко помисли да је њена најпознатија легенда повезана са једним стадом несташних коза. Нека јела нису настала грешком, али су доживела невероватну промену статуса. Најбољи пример је јастог.
Данас га повезујемо са луксузним ресторанима, свечаним вечерама и високим ценама. Међутим, током XVIII и почетком XIX века у деловима Северне Америке био је толико чест да су га неки сматрали храном за сиромашне. Постоје записи да су затвореници у појединим областима негодовали јер су јастоге добијали сувише често. Чак су постојали уговори који су ограничавали број дана недељно током којих се јастог сме служити радницима.
Замислите да данас неко поднесе жалбу зато што је превише пута добио јастога за ручак. Сличну судбину доживела је и пица. Данас је симбол Италије и једна од најпопуларнијих намирница на свету, али је у Напуљу током XVIII века била пре свега храна радничке класе. Продавала се на улици, јела се с ногу и није уживала посебан углед.
Све се променило 1889. године када је, према познатој причи, кувар Рафаеле Еспозито припремио пицу у част италијанске краљице Маргерите Савојске. Комбинација парадајза, моцареле и босиљка подсећала је на боје италијанске заставе. Да ли је прича у потпуности тачна и данас је предмет расправе, али име је остало. Данас је „маргерита“ вероватно најпознатија пица на свету.
Посебно су занимљиве приче о десертима. Чувене чоколадне колачиће са комадићима чоколаде створила је Рут Вејкфилд 1938. године у свом гостионичарском објекту у Масачусетсу. Очекујући да ће се комадићи чоколаде потпуно растопити током печења, додала их је у тесто. То се није догодило. Чоколада је задржала облик и настала је посластица која ће касније постати један од симбола америчке кухиње. Још је занимљивије што је компанија „Нестле“ касније откупила право да њен рецепт користи на паковањима чоколаде. Према популарној верзији приче, заузврат је добијала бесплатну чоколаду доживотно.
Нико не зна колико је колачића појела до краја живота, али је сигурно да није остала без састојака. Можда је управо то најлепши део гастрономске историје. Иза многих великих прича не стоје цареви, битке и револуције. Стоје кувари којима је загорео ручак, муштерије које су биле превише захтевне, коцкари који нису желели да напусте сто или домаћице које су експериментисале са оним што су имале у кухињи.
Зато следећи пут када отворите кесицу чипса, наручите пицу или умочите колачић у кафу, сетите се да је сасвим могуће да уживате у нечему што никада није било планирано. Понекад најбоље ствари настају баш онда када план пропадне.