Лета 1941. године Европа је изгледала као континент који је изгубио наду. Немачке армије прегазиле су Пољску, Данску, Норвешку, Белгију, Холандију и Француску. Нацистичке заставе вијориле су се над престоницама које су до јуче сматране недодирљивим. Чак је и многим савезницима изгледало да је питање времена када ће Трећи рајх завладати читавим континентом. У таквој атмосфери појавио се један од најнеобичнијих симбола Другог светског рата. Није био тенк, авион ни тајно оружје. Било је то обично слово – V.
Британски премијер Винстон Черчил 19. јула 1941. године покренуо је кампању „V for Victory“ – „V за победу“. Идеја је била једноставна: народу окупиране Европе требало је дати знак који ће свако разумети, без обзира на језик којим говори.
Испоставило се да је управо у тој једноставности лежала његова снага.
Убрзо су слова V почела да ничу по зидовима, вратима, железничким станицама и фабрикама широм окупиране Европе. Неко би их кредом исписао у мраку, неко урезао ножем у дрво, а неко нацртао на плакату који је величао окупаторе.
На први поглед био је то само графит. Али свако ко га је видео знао је шта значи. За грађане под окупацијом представљао је тиху поруку да отпор није угушен. За припаднике покрета отпора био је доказ да нису сами. За немачке власти био је стални подсетник да, упркос војним победама, нису успеле да освоје људске мисли.
Понекад би слово нестало преко ноћи, префарбано или избрисано. Али већ следећег јутра освануло би на неком другом месту. Било је готово немогуће борити се против нечега што је свако могао да нацрта за неколико секунди.
Још занимљивије је што кампања није остала само на зидовима. Британски радио почео је да користи препознатљиве прве тактове Бетовенове Пете симфоније. Чувени ритам „та-та-та-тааам“ поклапао се са Морзеовом ознаком за слово V – три кратка и један дуги сигнал.
Тако је музика написана више од једног века раније постала оружје психолошког рата. Милиони људи широм Европе слушали су те тонове на забрањеним радио-пријемницима. Довољно је било чути неколико нота да би разумели поруку која следи.
Историчари ће касније приметити да је мало који симбол у историји имао тако необичан живот: истовремено је био слово, графит, радио-сигнал и политичка порука.
У једном тренутку немачка пропаганда покушала је да преузме симбол и представи га као знак сопствене победе. Појављивали су се плакати на којима је слово V тумачено као доказ немачке надмоћи. Међутим, покушај није успео.
Проблем је био у томе што симбол више није припадао ниједној влади нити једној војсци. Припадао је обичним људима који су га исписивали по зидовима. А када неки знак постане део свакодневице, тешко га је одузети онима који су му дали значење.
Данас, када се помене Други светски рат, најчешће се сетимо великих битака, генерала и оружја. Ипак, историја понекад показује да се борба не води само на фронтовима. Некада је довољна једна реченица, једна песма или један цртеж на зиду.
Слово V није зауставило тенкове нити оборило авионе. Али је учинило нешто што је у лето 1941. било подједнако важно, помогло је милионима људи да поверују како победа још није изгубљена.
Зато је тај једноставан знак, исцртан кредом на безброј зидова широм окупиране Европе, можда био најмоћнији графит Другог светског рата.