Ноћ 10. јула 1985. године била је мирна у луци Окланд на Новом Зеланду. Светла су се преламала по површини воде, а усидрени бродови лагано су се љуљали на таласима. Међу њима се налазио и један релативно мали брод који је већ био познат широм света. Није припадао морнарици, није превозио терет нити је носио оружје. Припадао је организацији Гринпис. Његово име било је Rainbow Warrior – „Дугин ратник“.
Посада се припремала за нову мисију. Намеравали су да отплове у Тихи океан и протестују против француских нуклеарних проба на атолу Муруроа. То није било први пут да су активисти покушавали да скрену пажњу светске јавности на нуклеарна тестирања. Гринпис је већ стекао репутацију организације која је малим бродовима стајала на пут великим силама.
Нико на броду није знао да су већ постали мета једне од најнеобичнијих тајних операција које је извела нека западна демократија у другој половини двадесетог века.
Неколико минута пре поноћи догодила се снажна експлозија. Посада је у први мах помислила да је дошло до судара или техничког квара. Брод се затресао, а вода је почела да продире у унутрашњост. Док су људи покушавали да схвате шта се дешава, уследила је и друга експлозија, много разорнија од прве.
Овај пут није било сумње. Неко је намерно поставио експлозив. За само неколико минута брод је почео да тоне. Већина чланова посаде успела је да се извуче. Међутим, један човек није имао толико среће.
Фотограф који се вратио по опрему
На броду се налазио и португалско-холандски фотограф Фернандо Переира. Годинама је бележио догађаје широм света и био је навикао на ризик. Када је одјекнула прва експлозија, успео је да изађе на сигурно. Онда је донео одлуку која ће га коштати живота. Вратио се у брод.
Према каснијим реконструкцијама, желео је да спасе своје фотоапарате и филмске траке. Док је био унутра, активирана је друга бомба. Вода је нагло продрла у потпалубље и Переира није успео да се извуче. Постао је једина жртва операције.
У том тренутку нико није знао ко стоји иза напада. Али било је јасно да се не ради о обичном вандализму. Постављање две одвојене експлозивне направе указивало је на пажљиво планирану акцију. Полиција Новог Зеланда започела је истрагу. Оно што ће открити у наредним недељама звучало је као заплет шпијунског романа.
Чудни туристи
Само неколико дана након напада истражитељи су почели да примећују необичне трагове. Свједоци су пријављивали сумњиве особе које су боравиле у граду непосредно пре експлозије. Појавила су се имена мушкараца и жена који су користили лажне идентитете и који су се представљали као туристи.
Полиција је полако почела да слаже мозаик. Убрзо су ухапшене две особе које су путовале под именима Ален Тиренж и Софи Тиренж. Представљали су се као брачни пар на туристичком путовању. Међутим, њихове приче биле су пуне нелогичности.
Истражитељи су открили да су пасоши били фалсификовани. Испоставило се да „брачни пар“ уопште није био оно за шта се представљао. Били су агенти француске спољне обавештајне службе. Свет је остао затечен.
У почетку је француска влада негирала било какву умешаност. Званичници су одбацивали оптужбе и тврдили да немају никакве везе са нападом. Али истрага није престајала. Што су новозеландски истражитељи дубље копали, то су налазили више доказа.
Операција коју је одобрио врх државе
Убрзо је постало јасно да ухапшени агенти нису деловали сами. Напад је био део много шире операције коју је организовала француска обавештајна служба ДГСЕ.
План је био сложен. Један тим агената пратио је кретање брода. Други је обезбеђивао логистику. Трећи је имао задатак да постави експлозив испод трупа. У операцији су коришћени лажни идентитети, изнајмљена возила, тајни састанци и читав низ метода које су се обично повезивале са Хладним ратом.
Проблем је био што мета није била војна база, терористичка група или страни шпијуни. Мета је био брод еколошких активиста.
Разлог је био једноставан. Француска је у то време спроводила нуклеарне пробе у јужном Пацифику. Власти су страховале да би Гринпис својим протестима могао да привуче огромну пажњу светске јавности и омета планиране активности. Неко је закључио да је најједноставније решење да брод не стигне до одредишта. Тако је рођена операција која ће касније постати један од највећих политичких скандала у историји Француске.
Пад владе у сенци једног брода
Како су докази постајали све убедљивији, француска влада нашла се под огромним притиском. Светски медији данима су извештавали о случају. Нови Зеланд је био огорчен. Многе државе нису могле да верују да је једна западна демократија организовала бомбашки напад на територији пријатељске земље.
Француска је постепено била приморана да призна оно што је месецима покушавала да негира. На крају је потврђено да је операцију заиста извела француска обавештајна служба. Уследиле су оставке и смене. Министар одбране Француске морао је да напусти функцију. Руководство тајне службе претрпело је озбиљне последице. Политички врх земље нашао се у дефанзиви.
Јавност је постављала непријатна питања. Ко је издао наређење? Колико високо у државној хијерархији је донета одлука? Да ли је неко унапред знао да би људи могли страдати? На многа од тих питања никада није дат потпуно јасан одговор.
Скандал који није заборављен
Француска је касније исплатила одштету Новом Зеланду и Гринпису. Ухапшени агенти су осуђени, али је дипломатска драма трајала годинама. Односи две земље били су озбиљно нарушени.
За сам Гринпис, напад је имао супротан ефекат од оног који су његови организатори желели.
Уместо да угуши протестни покрет, потапање брода привукло је огромну пажњу светске јавности. Милиони људи који никада нису чули за организацију, сада су знали њено име. Прича о Rainbow Warrior-у постала је симбол сукоба између државне моћи и грађанског активизма.
Гринпис је касније набавио нови брод истог имена, а затим и његове наследнике. Име „Дугин ратник“ наставило је да плови светским морима, много дуже него што су организатори операције могли да замисле.
Данас, четири деценије касније, овај догађај и даље делује невероватно. Када чујемо приче о тајним операцијама, обично помислимо на ратове, диктатуре или сукобе великих сила. Мало ко очекује да ће се међу њима наћи прича о демократској држави која је послала тајне агенте на други крај света да минирају брод мировних активиста. А ипак, управо се то догодило.
Зато потапање Rainbow Warrior-а није остало упамћено само као напад на један брод. Постало је подсетник да се понекад најнеобичније и најшокантније политичке приче не дешавају у романима о шпијунима, већ у стварном свету.