На данашњи дан 1875. године рођен је Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог, хемичар, професор и писац, човек чије се име данас у Србији помиње са посебним поштовањем. Иако је рођен у Немачкој, а каријеру изградио у Швајцарској, Рајс је својим деловањем током Првог светског рата оставио дубок траг у српској историји.
Почетком 20. века важио је за једног од водећих европских стручњака у области криминалистике. Као професор на Универзитета Луизијане основао је један од првих института за научну криминалистику у Европи. У време када су истраге често почивале на претпоставкама и сведочењима, Рајс је инсистирао на фотографији, лабораторијским анализама и материјалним доказима. Данас то делује уобичајено, али крајем 19. века представљало је револуционаран приступ.
Његов животни пут нагло се променио 1914. године. Српска влада позвала га је да истражи извештаје о злочинима које су над цивилним становништвом починиле аустроугарске снаге током првих месеци рата. Рајс је дошао у Србију као неутрални стручњак, без политичких или националних мотива. Међутим, оно што је затекао оставило је снажан утисак на њега.
Обилазећи села, разговарајући са преживелима и документујући страдања, водио је детаљне истраге и објављивао извештаје који су привукли пажњу европске јавности. За разлику од ратне пропаганде која је тада била свеприсутна, Рајс је инсистирао на чињеницама, фотографијама и доказима. Управо због тога његови извештаји и данас представљају значајан историјски извор.
Мало је познато да је Рајс могао да остане у безбедној Швајцарској и настави успешну академску каријеру. Уместо тога, одлучио је да остане уз српску војску. Прошао је са њом и један од најтежих тренутака српске историје – векликог преласка српске војске преко Албаније 1915. године. Док су хиљаде војника и цивила страдале од глади, зиме и исцрпљености, Рајс је делио њихову судбину, иако није био ни Србин ни војник.
После опоравка српске војске на Крфу, пратио је јединице и на македонском фронту, где је бележио догађаје све до пробоја фронта 1918. године. Управо захваљујући његовим фотографијама и записима данас имамо драгоцен увид у свакодневицу српске војске и страдања народа током рата.
Једна од најнеобичнијих занимљивости везана је за његову последњу жељу. Рајс је толико заволео Србију да је након смрти пожелео да његово срце остане на Кајмакчалану, месту једне од најтежих и најкрвавијих битака српске војске у Првом светском рату. Иако је његово срце касније нестало током ратних превирања, сама чињеница да је један Швајцарац пожелео такав починак говори колико је био везан за српски народ.
Пред крај живота написао је дело Чујте, Срби!, својеврсно писмо и опомену народу који је заволео. У њему није само хвалио српске врлине попут храбрости, гостопримства и слободарског духа, већ је указивао и на мане које је уочио: неслогу, партијашење, корупцију и занемаривање општег добра. Управо због те искрености књига и данас изазива пажњу.
Најзанимљивија веза са садашњошћу лежи у чињеници да су многе теме о којима је Рајс писао пре скоро једног века и даље актуелне. Његова размишљања о одговорности јавних службеника, односу према држави, образовању и грађанској свести често се цитирају у савременим друштвеним расправама. Без обзира на то да ли се неко слаже са свим његовим ставовима, мало је историјских личности чије речи и после сто година подстичу толико разговора.
Арчибалд Рајс је преминуо 1929. године у Београду. За собом није оставио само научне радове и криминолошке методе које се користе и данас, већ и редак пример човека који је, долазећи као странац и посматрач, постао искрени пријатељ једног народа. Зато његово име у српској историји заузима посебно место – не као име научника који је дошао у Србију, већ као име човека који је Србију прихватио као своју другу домовину.