Данас, 18. јуна по новом календару (односно 5. јуна по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије и значајне догађаје из историје Цркве. О житију Светог свештеномученика Доротеја, Преподобног Теодора Пустињака, Преподобног Анувија, Блаженог Игора кнеза Кијевског, Преподобног Петра Коришког и Блаженог Константина, митрополита Кијевског, за наш портал говорио је свештеник Ђорђе Ковљен.
Свети свештеномученик Доротеј: Верност истини до дубоке старости
Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски, оставио је неизбрисив траг у раној хришћанској Цркви својом постојаношћу и духовним стваралаштвом. Отац Ђорђе истиче његову дуговечност и страдалну судбину:
„Свети свештеномученик Доротеј, епископ тирски, епископовао је у Тиру за време цара Диоклецијана, па све до времена Јулијана Одступника, под којим би мучен и утамничен. Поживео је 107 година, а пострадао је 361. године.“
Свештеник Ковљен посебно наглашава значај његовог духовног наслеђа:
„Био је писац многих поучних дела која су помогла хришћанима у узрастању духовном.“
Преподобни Теодор Пустињак: Чудотворац који је укротио морске стихије
Данашњи дан доноси нам и помен на Преподобног Теодора, пустињака који се дугим и тешким подвигом очистио у Јорданској пустињи, за шта је од Бога добио велики дар. Отац Ђорђе детаљно описује једно од његових највећих чуда, које се догодило током путовања за Цариград:
„Преподобни Теодор Пустињак, кажу, очистивши се дугим подвигом у Јорданској пустињи, доби дар чудотворства. Једном приликом, на путу за Цариград, његова лађа залута и неста воде на лађи. Морнари се узбунише, а он, подигавши руке своје ка небу, помоли се Господу Богу и рече да захвате морску воду и да је пију.“
Ово чудесно претварање слане воде у питку престравило је и задивило све присутне, али је светитељ показао своју дубоку хришћанску смерност:
„Када окусише, морнари видеше да је слатка и питка. Тада почеше да се клањају овоме светитељу, а он каже: ‘Не треба мени хвалу да доносите, већ управо живоме Господу Богу Исусу Христу’. Поживе и сконча свој живот 583. године.“
Преподобни Анувије и Блажени Игор: Чувари вере и мученици од сопственог рода
Отац Ђорђе се у свом излагању осврнуо и на Преподобног Анувија, истакнутог мисирског монаха:
„Преподобни Анувије је велики мисирски монах који је пострадао много у очувању православне вере. Беше прозорљивац и мирно сконча у петоме веку.“
Након њега, свештеник је подсетио на трагичну судбину Блаженог Игора, кнеза кијевског и черниговског, чије су мошти касније постале извор исцељења и божанских знамења:
„Блажени Игор, кнез кијевски и черниговски, гоњен од својих сродника, напусти свет и замонаши се. Једном приликом, грађани Кијева, када су били кивни на династију Олговића, хтедоше да их све сатру и побију. И тако, једном приликом, урушише се на манастир где беше Блажени Игор, ухватише га и убише.“
Отац Ђорђе описује шта се дешавало након овог страшног злочина:
„После тога, кажу свети оци, многе беде навалише на Кијевљане. А на гробу овога светога видео се огњени стуб и, каже, свеће су се саме од себе палиле.“
Преподобни Петар Коришки: Велики српски пустињак и чудотворац
Посебно место у срцима правоверних Срба заузима Преподобни Петар Коришки, чији се подвиг везује за пределе Метохије. Свештеник Ковљен описује његов строги пустињачки живот:
„Преподобни Петар Коришки, кротак и без гнева, замонаши се рано са својом сестром Јеленом. Поживе у Црној Реци, подвизавао се на гори Кориши и у пештери коришкој у 13. веку. Био је велики подвижник, молитвеник и чудотворац.“
Блажени Константин Кијевски: Смирење које је укротило земљотрес
На крају свог обраћања, свештеник Ђорђе Ковљен испричао је чудесну и поучну повест о Блаженом Константину, митрополиту кијевском, који је живео у време великих раздора и чије је завештање изненадило тадашњи свет:
„Блажени Константин, митрополит кијевски, живео је у дане Блаженога Игора, када би смутња у Кијеву. Деси се да умре митрополит Михаило, а кнез Изјаслав доведе на место некога ученога монаха и постави за митрополита кијевског. А патријарх цариградски посла овога Светог Константина да буде патријарх. Константин склони клир онога монаха кога постави кнез, и почеше разне борбе међу Кијевљанима – коме ће се приволети. На крају, патријарх посла трећег, неког митрополита Теодора, а ову претходну двојицу уклони.“
Митрополит Константин је пред смрт показао невероватан степен самопрекора и смирења, захтевајући да његово тело буде бачено псима, што је довело до страшног знамења на небу и земљи:
„Константин умре 1159. године. У тестаменту је завештао да се не сахрани његово тело, већ да га баце у неки канал да га пси поједу и разнесу. И управо то учинише по његовој жељи. Како га оставише у ономе јарку, тако велико невреме наиђе на Кијев – ударише муње и громови, и земља се тресла. Осморо људи погибе од муња и од громова.“
Отац Ђорђе закључује ову повест описом како је, кроз јављање Светог апостола Петра, овај велики угодник Божији коначно нашао свој смирај, а природа се умирила:
„Тада се јави Свети апостол Петар и рече да се узме оно тело митрополита Константина и да се чесно сахрани. Када су сахранили његово тело, преста бура и земљотрес, и све се врати у нормалу.“
