Данас, 23. јула по новом календару (односно 10. јула по старом), Српска православна црква молитвено прославља спомен на велике угоднике Божије и значајне догађаје из историје Цркве. О страдању Светих 45 мученика из Никопоља, житију Преподобног Антонија Кијево-печерског и празнику Преноса часне ризе Господње, за наш портал говорио је свештеник Ђорђе Ковљен.
Светих 45 мученика: Непоколебљива вера у време цара Ликинија
Отац Ђорђе нас најпре упознаје са великим страдањем раних хришћана, истичући мучеништво Светог Леонтија, Маврикија, Александра, Сисинија и других, који су свој живот положили за веру почетком четвртог века:
„Светих 45 мученика, у време цара Ликинија који владаше источним делом царства, пострадаше у Никопољу Јерменском. Јави се најпре Светом Леонтију намесник са још неколико пријатеља и рече да су хришћани. После дуге препирке, намесник нареди да их претуку и бацише у тамницу.”
У тим тешким тренуцима, мученици нису били остављени без земаљске и небеске утехе, о чему свештеник Ковљен сведочи истичући њихов крајњи подвиг:
„Нека благочестива хришћанка Власијана доносила им је воду и храну, а и сам анђео им се јављао и крепио их. Судија их на крају осуди да им одсеку ноге и руке и бацише их у огањ. Часно пострадаше свих 45 мученика 319. године.”
Преподобни Антоније Кијево-печерски: Оснивач руског монаштва
Говорећи о зачецима монашког живота на тлу Русије, отац Ђорђе посебно наглашава значај Преподобног Антонија, чији је духовни пут започео далеко од домовине:
„Преподобни Антоније Кијево-печерски, оснивач манастира у Русији, рођен је у области Черниговској. Рано је оставио дом и отишао на Свету Гору где се подвизавао у манастиру Есфигмену. Игуман манастира имађаше виђење и посла Антонија назад у Русију да оснује манастир.”
Послушавши вољу Божију, Преподобни Антоније се вратио и поставио темеље чувене Кијевско-печерске лавре, упркос бројним искушењима:
„Дошавши, изабра једну пећину покрај Кијева. Убрзо се око њега окупи братство и установише манастир. Претрпе многе злобе од људи и демона, и све победи молитвом и кротошћу. Имао је велики дар прозорљивости и исцељења, а упокојио се у 90. години живота, 1073. године.”
Пренос часне ризе Господње: Светиња сачувана кроз векове
На крају свог излагања, свештеник се осврнуо на догађај од изузетног историјског и духовног значаја – проналазак и пренос одежде коју је носио сам Спаситељ пре крсног страдања на Голготи. Отац Ђорђе детаљно описује њен пут:
„Ова риза, то је управо она хаљина Господња за коју су бацали коцку римски војници под крстом. Управо, добивши на тој коцци, један Грузин Елиоз понесе ову ризу и посла је својој мајци. Мајка је даде његовој сестри, а она са том ризом у рукама у своје време умре. Сахрањена је заједно са ризом, и на том месту где је била сахрањена израсте велики кедар.”
Откривање ове велике светиње праћено је чудесним знамењима, која су довела до њеног смештања у храм и каснијих историјских даривања, закључује свештеник:
„Света Нина, просветитељка Грузије, видевши једном приликом огњени стуб како се дизаше од тог гроба према небу, откопа и нађе ову ризу и положи је у храм. Године 1625. шах Абас поклони ову ризу кнезу Михаилу.”