1901.године у Паризу отвара се прва самостална изложба једног 19-годишњег шпанског сликара – Пабла Пикаса. Град који је у том тренутку већ био центар европске уметничке авангарде добија још један, готово неочекиван сигнал да се нешто мења у начину на који се слика стварност.
Изложба је организована у галерији Амброаз Волара, једног од кључних галериста тог доба, који је имао изузетно развијен осећај за нове правце. Пикасо тада још увек није „Пикасо“ у историјском смислу – његов стил је тек у формирању, али већ показује нешто што се не уклапа у академску традицију краја 19. века.
Мање познат детаљ је да је ова изложба била изузетно интензивна продукцијски: Пикасо је у кратком периоду пре ње радио у готово експлозивном темпу, стварајући радове под утицајем Париза, али и личних догађаја, укључујући смрт блиског пријатеља Карлоса Касагемаса. Тај губитак дубоко утиче на његову рану фазу и уводи мотиве меланхолије и унутрашње напетости који ће касније постати препознатљиви.
Изложба из 1901. није одмах означила револуцију у уметности, али је привукла пажњу критике управо због енергије и неуједначености радова. Критичари тог времена описивали су га као „талентованог, али нестабилног“, што је у ретроспективи иронично, јер та „нестабилност“ постаје основа његове касније иновације.
Интересантно је да се овај период поклапа са Пикасовим првим боравцима у Паризу, граду који у том тренутку функционише као магнет за уметнике из целе Европе. Кафеи на Монмартру, ателјеи са лошим грејањем и непрестана размена идеја стварају амбијент у коме се традиционално сликарство почиње распадати на фрагменте нових приступа.
Једна од занимљивости јесте да Пикасо у овом периоду још увек потписује радове пуним именом „Pablo Ruiz Picasso“, али врло брзо почиње да користи само „Picasso“, узевши мајчино презиме као уметнички идентитет. Та промена, иако формална, често се тумачи као симболички чин одвајања од породичне и академске традиције.
Пикасова екстраваганција у овом периоду није била спектакл у спољашњем, буржоаском смислу – није још увек реч о слави, већ о начину живота који се већ одмиче од норме. У Паризу живи у јефтиним ателјеима на Монмартру и Монпарнасу, често у просторијама без грејања, али са непрекидним приливом људи, идеја и хаотичне енергије.
Његова појава у друштву постаје препознатљива по наглој смењи улога: у једном тренутку је тих и повучен посматрач, у другом доминантна фигура која преузима разговор и простор. Одевање је једноставно, али намерно неусклађено са буржоаским нормама тог доба, што га у очима савременика чини „чудним Шпанцем“ који више припада боемском него грађанском свету. Та врста свесне неусклађености са очекивањима средине постаје део његовог уметничког става: живот и сликање почињу да се понашају по истој логици — логики прекида, импровизације и сталног одступања од стабилног облика.
Такође, 1901. година је почетак његове тзв. „плаве фазе“ у настајању, иако ће она у пуној форми доћи нешто касније. Већ се уочавају мотиви усамљености, социјалне маргине и психолошке тежине, што ће постати један од његових препознатљивих визуелних језика.
Интересантно је да се данас ова рана изложба често посматра не као почетак каријере, већ као почетак једне убрзане трансформације уметничког језика 20. века. Пикасо ће већ у наредној деценији ући у кубизам, заједно са Жоржом Браком, и потпуно променити начин на који се простор и форма приказују у сликарству.
У савременим музејима, управо се овај рани период често користи као увод у „велики лом“ модерне уметности: од представљања стварности ка њеној деконструкцији. Пикасо 1901. тако стоји на граници – још увек препознатљив у традицији, али већ видљиво изван њених оквира.