Пред зору, 23. јуна 1945. године, негде међу влажним стенама јужне Окинаве, генерал Мицуру Ушиђима обукао је чисту униформу. Док се острвом још ширио мирис барута, труле земље и тела која данима нико није могао да сахрани, јапански командант припремао се за последњи чин. Неколико сати касније извршиће сепуку – ритуално самоубиство које је у јапанској војној култури значило част након пораза.
Тиме није окончан само живот једног генерала. Симболично, завршила се и једна илузија.
Битка за Окинаву била је тренутак када је Јапан први пут у потпуности видео шта значи рат који стиже до самог прага земље. До тада су се борбе водиле далеко – по Кини, Пацифику, џунглама и морима које већина обичних људи никада није видела. Али Окинава више није била „далеко“. То је било јапанско тло. И зато је страх који је захватио војску, цивиле и политички врх имао скоро апокалиптичну тежину.
Битка је почела 1. априла 1945. године, када су америчке снаге започеле искрцавање на острво. Био је то највећи амфибијски напад у Пацифичком рату. Американци су знали да је Окинава кључ за евентуалну инвазију на главна јапанска острва. Јапанци су, с друге стране, знали да ако Окинава падне, следеће би могао бити сам Токио. И управо зато је битка постала толико брутална.
За разлику од ранијих сукоба у Пацифику, где су јапанске снаге често изводиле масовне банзај јурише, Ушиђима је применио другачију тактику. Његови војници укопали су се у сложен систем подземних бункера, тунела и утврђења. Намера није била победа у класичном смислу. Намера је била да се Американцима нанесе толико губитака да политичка цена инвазије на Јапан постане неподношљива.
Окинава се тако претворила у огромну кланицу од блата, кише и артиљерије.
Војници су недељама живели окружени мирисом распадања. Тропске кише претварале су ровове у гробнице пуне воде и крви. Америчке гранате непрестано су млеле брда, а јапански положаји су, упркос свему, настављали да пружају отпор. Неки амерички маринци касније су говорили да је психолошки притисак на Окинави био гори него било где другде у рату, јер непријатељ није нестајао чак ни после потпуног бомбардовања – само би поново излазио из подземља.
Али најстрашнији део приче нису били војници. На Окинави су страдали цивили у размерама које и данас делују готово незамисливо. Према званичним подацима, током борби погинуло је 234.183 људи, укључујући војнике и цивиле. Десетине хиљада обичних становника нашле су се између две армије које су немилосрдно дробиле острво.
Јапанска пропаганда месецима је говорила цивилима да ће их Американци мучити, силовати и зверски убијати. У атмосфери страха, читаве породице извршавале су самоубиства. Неки су скакали са литица. Други су активирали ручне бомбе које им је поделила јапанска војска. На појединим местима мајке су убијале сопствену децу, верујући да их тиме спасавају од страшније судбине. То је један од оних тренутака у историји када рат престаје да буде питање фронта и постаје масовни психолошки слом.
Посебно је потресна чињеница да су многи становници Окинаве већ тада имали сложен однос према јапанској власти. Окинава је вековима била део независног Краљевства Рјукју пре него што је Јапан постепено апсорбује у XIX веку. Многи су се осећали другачије од становника главних острва, а током битке било је случајева да јапански војници сумњиче локално становништво за шпијунажу само зато што говоре другачијим дијалектом.
Иза патриотских парола тако се откривала сурова стварност империје која се распадала под сопственом тежином.
Када је генерал Ушиђима у јуну схватио да је отпор коначно сломљен, више није постојала стварна могућност преокрета. Американци су контролисали острво, јапанске снаге биле су десетковане, а остатак војске повлачио се ка југу у потпуном хаосу. Тада долази то последње јутро.
Према сведочењима, Ушиђима је мирно разговарао са официрима, попио саке и припремио се за смрт. Заједно са начелником штаба, генералом Исаму Чоом, извршио је сепуку. Амерички војници касније су затекли њихова тела у командном склоништу.
Постоји нешто готово филмски језиво у тој сцени – док се читав свет око њих распадао у ватри и диму, двојица официра држала су се кодекса части из једног много старијег Јапана, као да ритуал може да сачува достојанство у тренутку потпуног пораза.
Али Окинава је већ показала нешто што ће дубоко променити ток историје.
Амерички војни врх био је ужаснут губицима. Ако је једно острво однело више од двеста хиљада живота, шта би тек значила инвазија на главна јапанска острва? Управо су искуства са Окинаве снажно утицала на каснију одлуку САД да употребе атомске бомбе над Хирошимом и Нагасакијем.
Зато Окинава није била само последња велика битка Пацифика. Била је предворје атомског доба. И можда најмрачнији доказ колико далеко људска бића могу отићи када част, страх, пропаганда и рат престану да имају јасну границу између херојства и катастрофе.