Рани развој савремене еколошке регулативе у Сједињеним Државама није почео у кабинетима, већ у сценама које су деловале готово надреално – река која гори, индустријски дим који прекрива градове, и вода која је формално постојала, али фактички губила функцију живота.
Један од најпознатијих симбола тог периода је пожар реке Cuyahoga у Кливленду 1969. године. Оно што је мање познато јесте да то није био први такав инцидент, река је горела више пута током 20. века, укључујући и инциденте 1930-их и 1950-их, али су они пролазили без већег јавног одјека. Разлика 1969. године била је у медијском контексту: фотографија запаљене површине воде постаје национална слика једне епохе.
Ипак, Cuyahoga није била изузетак, већ део ширег система. Велики индустријски појас око Великих језера – посебно у Охају, Мичигену и Пенсилванији – деценијама је функционисао уз минималну еколошку контролу. Реке су у пракси постале транспортни канали за индустријски отпад. У неким деловима, ниво кисеоника био је толико низак да рибе нису могле да опстану дужим деловима тока.
Паралелно са тим, 1960-их се дешава важан културни помак: раст еколошког покрета. Кључну улогу има књига Рејчел Карсон Silent Spring (1962), која није говорила директно о рекама, већ о пестицидима и колапсу екосистема. Али њен ефекат је био шири – по први пут загађење постаје јавна тема, а не само техничко питање индустрије.
До краја 1960-их, притисак јавности расте, што доводи до стварања Environmental Protection Agency (EPA) 1970. године. Мање познат детаљ је да је та агенција формирана из више расцепканих федералних служби, јер пре тога САД нису имале јединствен орган који се бави заштитом животне средине на националном нивоу.
У том контексту, 1972. година постаје кључна. Clean Water Act, иако формално усвојен касније те године, представља кулминацију више паралелних процеса: судских спорова, притисака локалних заједница и федералних истрага о индустријском загађењу. Један од мање познатих аспеката закона јесте да он није био усмерен само на „чишћење“ воде, већ на увођење концепта да је загађење регулисана категорија са мерљивим границама – што је у то време била новина у правном систему.
Интересантно је и да су многе индустрије у почетку снажно лобирале против строгих стандарда, тврдећи да ће економски успорити развој. Међутим, паралелно се јавља и нова економска логика: идеја да чиста вода није само еколошка вредност, већ и инфраструктурни ресурс који утиче на јавно здравље и дугорочну продуктивност.
Још једна мање позната последица тог периода јесте промена односа градова према рекама. Док су деценијама реке биле третиране као „функционални отпадни системи“, почетком 1970-их почиње њихова реинтеграција у урбану слику – као простор живота, рекреације и урбаног идентитета.
Тако се период од неколико година, од запаљене Cuyahoge до усвајања Clean Water Act-а, може читати као прелаз из једног технолошког уверења у друго: од идеје да природа може бесконачно да апсорбује индустрију, ка идеји да индустрија мора да уђе у оквире природе.