Мексички председник и генерал Антонио Лопез де Санта Ана донео је 1835. одлуку о централизацији државе, што је био директан окидач за Тексашку револуцију.
Овај политички обрт био је заправо резултат епске бахатости једног човека који је себе звао „Наполеоном Запада”. Санта Ана је донео кључне уставне амандмане током једног раскошног ручка у својој хацијенди, потпуно игноришући упозорења својих министара и делегата које је буквално избацио из собе, јер су му кварили расположење и прекидали поподневну сијесту – несвестан да је тим једним арогантним потезом управо поклонио Тексас Америци.
Када неко у својој глави зацрта да је директни духовни наследник Наполеона Бонапарте, природно је да сматра како се мапе континената и судбине милиона људи могу прекрајати са истом лакоћом са којом се бира десерт на крају обилног оброка. За мексичког председника и генерала Антонија Лопеза де Санта Ану, држава није била комплексправни систем већ лични посед, а њени закони само досадне фусноте које не би требало да ометају најважнији део дана — његов поподневни одмор.
То се најбоље показало у касно лето тридесетих година деветнаестог века, када је овај самозвани „Наполеон Запада”, вођен апсолутном бахатошћу и омамљен тешким мексичким винима, одлучио да једним потезом пера потпише пресуду сопственој територији.
Читава геополитичка драма започела је у раскошном амбијенту Санта Анине приватне хацијенде Manga de Clavo, где је генерал организовао богат ручак за своје најближе министре, саветнике и неколико делегата из удаљених покрајина. На дневном реду били су нови уставни амандмани, смишљени са циљем да укину дотадашњи федерални систем и сву моћ у земљи централизују директно у његовим рукама. Док су слуге износиле јела, а вино текло у потоцима, поједини делегати су бојажљиво покушали да скрену пажњу свом врховном команданту на огромну опасност која вреба на северу, напомињући да ће укидање локалне аутономије деловати као отворена објава рата наоружаним и већ бунтовним америчким досељеницима у Тексасу. Санта Ана, који је у свом препотентном заносу често носио свилене униформе инспирисане француским царем и захтевао да га ословљавају са „Преузвишени”, на ова упозорења је само одмахнуо руком, сматрајући да нико из тог забаченог пограничног региона нема храбрости да се супротстави његовој војној генијалности.
Како се ручак ближио крају, а време за његову свету поподневну сијесту неминовно долазило, генералова толеранција према аргументима и уставном праву пала је на нулу. Када су министри постали превише гласни у објашњавању последица централизације, Санта Ана је, видно изиритиран што му кваре варење и праве буку, једноставно устао са чела стола и буквално избацио све делегате из трпезарије, наређујући им да потпишу декрет без даљих расправа. Заробљен у свом параноичном и егоцентричном балону, потписао је документе којима је укинуо устав, распустио државне конгресе и претворио Тексас у обичну департманску провинцију под својом чизмом, након чега се мирно повукао у своје одаје на спавање. Овај чин врхунске ароганције, изведен између два залогаја и у облаку дуванског дима, био је директни окидач који је Тексашанима дао савршен изговор да подигну оружје, крену у револуцију и заувек се отцепе од Мексика.
Овај политички обрт у којем је један владар због сопственог комфора поклонио историјску шансу својим непријатељима, убрзо је добио свој сурови војни наставак на терену. Само неколико месеци касније, исти тај бахати генерал који је умислио да је војни геније, ухваћен је од стране тексашких снага на спавању, у доњем вешу, након што је поново одлучио да направи поподневну паузу за одмор усред ратне кампање, што је довело до коначног губитка Тексаса и његовог каснијег припајања Сједињеним Државама.
На крају, судбина Антонија Лопеза де Санта Ане остаје као један од најсликовитијих записа о томе како високо изграђен его може пасти у најдубље блато ироније. Човек који је због сујете и тренутног хира лаковерно распарчао сопствену земљу, завршио је свој живот у изгнанству и забораву, остављајући генерацијама лекцију да се највеће историјске катастрофе често не рађају на бојним пољима или у тајним заверама, већ за богатим трпезама где владари, заслепљени сопственом величином, мешају тренутни осећај моћи са вечношћу, несвесни да су управо продали пола државе само да им нико не би кварио поподневни сан.