Један од најпознатијих примера „поновног открића“ у зоологији везује се за рибу латимерију, која припада групи риба за коју се сматрало да је нестала крајем периода креде, пре око 66 милиона година. 23. децембра 1938. године, у близини ушћа реке Чалумна у Јужној Африци, кустоскиња музеја Марджори Куртене-Латимер прегледала је улов локалног рибара и у њему уочила необичан примерак. Упорност је овде била кључна. Она је послала скицу рибе ихтиологу Џејмсу Леонарду Бријерли Смиту са Универзитета Родс. Смит је тек неколико недеља касније, у јануару 1939. године, схватио да се ради о живој латимерији. Врста је добила назив Latimeria chalumnae. Оно што је уследило било је научно изненађење глобалних размера, јер је до тада постојало уверење да су латимерије изумрле у праисторији.
Вакита – најређи морски сисар који је постао познат тек у 20. веку
Вакита, мала врста морске плискавице из Калифорнијског залива, није била „изгубљена“ у класичном смислу, али је дуго остала непозната науци. Тек 1958. године амерички биолог Кенет Норис препознаје њене лобање пронађене на плажама као посебну врсту. Живи примерак први пут је документован 1985. године.
Институт за морска истраживања у Сан Дијегу и мексичке научне установе касније су утврдиле да је популација екстремно мала, што је ову врсту учинило једним од најугроженијих сисара на планети. Иронија је у томе што је врста постала позната науци тек када је већ била на ивици нестанка.
Тасманијски тигар и грешка која се није могла исправити
Тасманијски тигар, познат и као тилацин, званично је последњи примерак угинуо 7. септембра 1936. године у зоолошком врту у Хобарту, у Аустралији.
Чувар Бенџамин често се наводи као последњи представник врсте, иако је та идентификација накнадно потврђена кроз архивске снимке и документацију зоолошког друштва Тасманије. Иако су током 20. века постојали бројни извештаји о виђењима у дивљини, истраживања Аустралијског музеја и научних експедиција нису успела да потврде опстанак врсте. Од 1982. године тилацин је званично проглашен изумрлим, али и даље остаје један од најчешћих примера „криптичних повратника“ у народним причама.
Планински мунгос и поновно откриће у Африци
Врста планинског мунгоса, Atilax paludinosus monticola, дуго је била позната само из музејских примерака прикупљених у 19. веку. Тек 2000. године тим истраживача из Јужноафричког националног института за биодиверзитет поново је документовао живе јединке у планинским пределима Танзаније. Ово откриће показало је колико су планински екосистеми Африке и даље недовољно истражени, чак и за релативно крупне сисаре.
Велики пегави вук из Кине
Један мање познат пример долази из Кине, где је врста дивљег пса из рода Cuon alpinus longicaudatus сматрана несталом у појединим регионима почетком 20. века. Тек током теренских истраживања 1980-их година, које је спроводио Кинески институт за зоологију, потврђено је да популације и даље постоје у планинским областима Сечуана.
За разлику од драматичних „сензационалних открића“, овај случај је прошао готово тихо, али је био важан за ревизију мапе распрострањености врсте.
Зашто се „изумрле“ врсте поново појављују
Оно што све ове случајеве повезује јесте чињеница да се велики део планете и даље биолошки недовољно истражује. Музеји природне историје у Лондону, Паризу и Њујорку често су били први који су упозоравали да „изумрло“ не значи увек и коначно нестало.
У неким случајевима, попут латимерије, реч је о дубоком мору које је избегавало људски контакт милионима година. У другим, попут ваките, реч је о врстама које су биле скривене у малим, тешко доступним подручјима, све док их случај није открио или док их човек није готово уништио пре него што су у потпуности проучене.
Међутим, наука je више пута погрешно закључила да је нека врста нестала!
На пример, Лаоски камени пацов (Laonastes aenigmamus) откривен 2005. године у Лаосу од стране тима који је радио у оквиру пројеката биодиверзитета које су подржавали Светски фонд за природу и локалне истраживачке институције. Пре тога је сматран изумрлим од праисторије, а његова морфологија је била позната само из фосила. Ово је један од најбољих примера „живог фосила“ поново откривеног у модерној ери. Црвени вук (Canis rufus) у Сједињеним Америчким Државама је популација која је проглашена изумрлом у дивљини 1980. године од стране америчке Службе за рибу и дивље животиње. Међутим, током програма реинтродукције од 1987. године, неколико јединки је поново уочено у Северној Каролини. Иако је врста и даље критично угрожена, сам статус „изумрле у природи“ више пута је ревидиран.
На Киви острвима, Какапо (Strigops habroptilus) ова ноћна папагај врста са Новог Зеланда била је у 20. веку практично сматрана изгубљеном, јер је популација пала на неколико десетина јединки. Тек 1970-их и 1980-их, кроз рад новозеландског Департмана за конзервацију, откривене су преживеле групе на изолованим острвима Стјуарт и Кодиф.
Златна жаба Костарике (Incilius periglenes) је проглашена изумрлом крајем 20. века након што није виђена од 1989. године у области Монтеверде. Међутим, накнадна истраживања из 1990-их показала су да су појединачна виђења у другим микрорегионима била могућа, али недовољно потврђена, што је оставило отворено питање да ли је врста заиста нестала или само избегава детекцију.
Случај „Лазаревих врста“ у науци
У зоологији постоји и термин који користе истраживачи природњачких музеја и универзитета, а односи се на врсте које се „враћају из мртвих“. Име је добио по библијском лику Лазару. Ова категорија укључује више десетина врста које су у различитим периодима погрешно проглашаване изумрлим, често због недостатка теренских података, неприступачних станишта или погрешне идентификације узорака у музејима.