Замислите звучну кулису у којој се преплићу хипнотички блуз одјеци шумадијског рока, елегантни замах америчког свинга и медитеранска сентименталност. Тринаести јун у светском календару стоји као нетипична раскрсница на којој се сусрећу Радомир Михаиловић Точак, Бени Гудмен и Душко Локин.
Иако их раздвајају жанрови, њихова суштинска веза лежи у инсистирању на чистоти израза која је заувек променила простор у којем су стварали. Овај датум је тренутак који спаја три потпуно различита концепта звучне градње, доказујући да је музика једина истинска универзална геометрија.
У средишту ове конструкције је Радомир Михаиловић Точак, човек који је гитару претворио у продужетак балканског искуства. Његова виртуозност у групи Смак није била само техничка егзибиција, већ покушај да се кроз шест жица помире два наизглед неспојива света: сирови западни блуз и византијски мелос који пулсира у корену нашег поднебља.
Док су други музичари свој идентитет градили на имитацији светских трендова, Точак је копао дубље, тражећи у звуку гитаре онај „црни точак“ истине. Он је прецизно наслонио прогресивни рок на прашину балканских путева, стварајући звук који је истовремено био и космополитски и дубоко локалан. Тај пакт са музиком, који се чује у сваком тону, учинио га је фигуром која је доказала да рок не мора бити увезена роба, већ органски израз тла.
На супротном крају те звучне нити, али са идентичном намером да сруши зидове, стоји Бени Гудмен.
У време када је Америка била дубоко подељена расним баријерама, Краљ свинга је користио свој кларинет као оружје интеграције. Он није био само мајстор прецизности који је захтевао савршенство; он је био визионар који је први увео црне музичаре у свој оркестар, доводећи џез са улице право у Карнеги хол.
Гудмен и Точак деле ту исту страст ка доминантном инструменту као носиоцу поруке.
Оно што је за Бенија био кларинет – глас слободе и софистицираности који нагони на плес чак и најукраћеније слојеве друштва — то је за Точка била гитара: алат за деконструкцију балканског бола. Обојица су своје инструменте подигли на ниво институције, трансформишући енергију масе у софистицирану уметничку форму.
Да би овај мозаик добио своју емотивну заокруженост, ту је Душко Локин, који представља нужну противтежу интелектуализацији звука. Локин је медитеранска спона, глас који подсећа да музика, пре него што постане уметност, мора бити осећај. Његова сентименталност на јадранским терасама није била површна естрада, већ кључни део истог оног културног ткива које препознаје моћ мелодије да утеши. Док Гудмен и Точак граде комплексност, Локин гради блискост.
Повезница између ове тројице људи је управо у том неминовном суживоту високог и ниског, комплексног и једноставног. Сваки од њих је на свој начин патронизовао одређени сегмент људске душе: Точак трагање, Гудмен покрет, а Локин сећање.
Тринаести јун нас тако подсећа да музика има хиљаду лица, али само један корен – потребу да се каже оно што реч не може да обухвати.
Без обзира да ли је реч о бруталној искрености блуза, аристократском замаху свинга или питкој поп меланхолији, суштина је иста. Ови ствараоци су својим радом доказали да је сваки жанр само једна софистицирана „грађевина“ која нас штити од тишине, док су они сами, случајно или намерно везани овим датумом, остали вечни ствараоци нашег емотивног памћења.