Шездесете године прошлог века нису донеле само нове звуке у рокенролу, већ и потпуни преокрет у начину на који једна жена заузима свој простор у свету. Док су модни конзервативци још увек веровали да је дужина сукње директно повезана са моралном чврстином друштва, Мери Квант је у свом лондонском бутику „Bazaar” одлучила да ствари постави на своје место, или тачније, да их подигне знатно изнад колена.
Тај кратки комад тканине није настао из пуке жеље за провокацијом, већ из практичне потребе модерне жене да може да потрчи за аутобусом, да плеше слободно и да се не осећа као да је заробљена у оклопу од материјала који су носиле њене баке. Мини сукња је била крик слободе који се чуо далеко изван лондонског Кингс Роуда, најављујући време у коме ће удобност и самопоуздање постати једини прави модни императиви.
Скандал на улицама и одушевљење на писти
Када је манекенка Твиги прошетала ову нову форму, свет је на тренутак застао у шоку, а затим почео жучно да дебатује.
Ватикан је оштро осуђивао бесрамност нове моде, док су поједини лекари чак упозоравали да би излагање колена хладноћи могло довести до реуматизма.
Ипак, дух времена био је незаустављив. Занимљиво је да је назив „мини” ова сукња добила по Мерином омиљеном аутомобилу – Мини Морису, што је додатно нагласило везу између моде, брзине и модерног начина живота.
Чак је и велика Коко Шанел испрва била скептична, тврдећи да су колена најружнији део женског тела који треба скривати, али је и она на крају морала да призна пораз пред таласом који је захватио улице светских метропола. Мини сукња није била само одећа, већ право на сопствено тело и сопствени избор.
Београдски плочник и југословенски шик
Југославија је, за разлику од многих других социјалистичких земаља, имала свој специфичан и врло брз одговор на светске трендове.
Док је на Истоку мини сукња била сматрана симболом капиталистичке декаденције, у Београду је она постала симбол урбаног духа и отворености ка свету.
Већ крајем шездесетих, београдске Теразије и Кнез Михаилова биле су преплављене девојкама које су поносно носиле моделе инспирисане лондонском сценом, често их саме шијући према кројевима из чувеног „Бурда” магазина.
Постоји чак и забавна анегдота из тог времена да су поједини професори у београдским гимназијама покушавали да мере дужину сукње лењиром, али су девојке биле довитљивије – подвртале су појасеве чим би замакле иза школског угла.
Србија је тих година кроз своју текстилну индустрију, попут београдског „БЕКО-а”, брзо усвајала ове кројеве, чинећи високу моду доступном свакој запосленој жени.
Мини сукња је на балканским просторима означила почетак једне ере у којој је мода била средство еманципације, а београдске „минисукњашице” постале су живи доказ да за стил и слободу не постоје границе ни гвоздене завесе.
Тај мали комад тканине остао је до данас подсетник на време када смо научили да храброст и женственост иду руку под руку, чак и када су само двадесетак центиметара изнад колена. Из тог револуционарног заноса израсла је цела једна култура која и данас цени аутентичност и право да се кроз одећу каже оно што се мисли.