Мајско јутро 1944. године у Дрвару није наговештавало катастрофу, иако је у ваздуху висила напетост карактеристична за предратна затишја. Врховни штаб југословенских партизана, смештен у стратешкој изолацији босанских врлети, постао је мета најамбициознијег немачког обавештајног и војног подухвата под шифрованим именом Rösselsprung или Коњићев скок.
Немачка команда, свесна да се обруч око Трећег рајха стеже, одлучила је да јединственим ударом елиминише комплетно руководство покрета отпора, верујући да ће ликвидацијом фигуре Јосипа Броза Тита читав систем партизанске војске колапсирати попут куле од карата. За тај задатак одређен је 500. СС падобрански батаљон, јединица састављена од кажњеника и добровољаца који су своју лојалност морали да докажу најсуровијим задацима, под командом капетана Курта Рибке.
Ваздушни пакао на небу
Тачно у шест сати и тридесет пет минута, небо изнад Дрвара прекрило је преко стотину транспортних авиона Јункерс Ју 52 и једрилица типа Глидер.
Ово је био први пут да Немци користе једрилице у оваквом обиму на Балкану, надајући се фактору изненађења који ће омогућити падобранцима да слете директно у срце града и заузму кључне објекте пре него што одбрана реагује.
Док су платнена крила једрилица нечујно секла ваздух, падобранци су почели да искачу, стварајући призор који је локалном становништву деловао као апокалиптична инвазија. Међутим, план је од самог почетка наишао на неочекивано жилав отпор припадника Пратећег батаљона Врховног штаба и полазника Официрске школе који су, иако бројчано слабији, претворили сваку кућу у Дрвару у мало утврђење.
Пећина као последње уточиште и тајни пролази
Док су се на улицама водиле борбе прса у прса, главни циљ операције налазио се у пећини изнад реке Унац. Тито је, заједно са најближим сарадницима попут Александра Ранковића и Едварда Кардеља, био фактички заробљен унутар каменог масива док су немачки снајперисти држали излаз под константном ватром.
У драматичним тренуцима који су одлучивали о судбини рата на Балкану, кључну улогу одиграо је инжењерски део штаба који је пробио под дрвене бараке унутар пећине, омогућивши руководству да се конопцима спусти низ литицу према кориту реке док су Немци веровали да је излаз само један. У тој групи налазио се и Рандолф Черчил, син британског премијера Винстона Черчила, чија би евентуална смрт или заробљавање изазвало међународни скандал несагледивих размера.
Херојство Шесте личке и неуспех казненог батаљона
Када се чинило да ће СС јединице ипак успети да овладају платоом испред пећине, догодио се преокрет који је ушао у војне анале. Шеста личка пролетерска дивизија „Никола Тесла” извршила је форсирани марш и, прешавши невероватних тридесетак километара скоро у трку, упала директно у борбу.
Лички партизани су силовим јуришом сузбили падобранце ка локалном гробљу, које је постало последња одбрамбена тачка немачких снага. Капетан Рибке је био тешко рањен, а његов батаљон је десеткован, изгубивши преко осамдесет посто свог састава. Иако су Немци касније тог дана успели да заузму празну пећину и као трофеј заплене Титову униформу, припремљену за предстојећу прославу рођендана, суштински циљ операције је потпуно дебакловао.
Маршалска палица и британска подршка из ваздуха
Важан аспект који се често занемарује јесте масивна подршка савезничке авијације из база у Италији. Током читавог дана, британски и амерички ловци су вршили ударе по немачким колонама које су покушавале да се пробију ка Дрвару са копна, из праваца Книна и Бихаћа.
Ова ваздушна заштита омогућила је Врховном штабу да се извуче ка планини Шатор, одакле ће неколико дана касније бити евакуисани са Купрешког поља совјетским авионом за Бари, а затим на острво Вис. Операција Коњићев скок тако је остала упамћена као најскупљи немачки покушај ликвидације једног герилског вође, доказ да чак и најсавршенија војна машинерија губи битку против терена и фанатичне одлучности људи који бране своју слободу у сопственим брдима.