Све је почело 20. маја 1873. године. Тог дана су баварски имигрант Леви Штраус и кројач из Рина, Џејкоб Дејвис, добили амерички патент број 139.121. Иако је Штраус већ имао успешну трговину текстилом у Сан Франциску, права револуција се десила када му се јавио Дејвис са необичним проблемом. Рудари и дрвосече су се стално жалили да им пуцају џепови на панталонама под тежином алата и грумена руде. Решење је било једноставно, али генијално: бакарне нитне на местима највећег оптерећења.
Џејкоб Дејвис је био тај који је смислио ојачавање џепова нитнама, али није имао 68 долара да плати таксу за патент. Обратио се свом добављачу платна, Левију Штраусу, и остало је историја. Првобитни назив за овај одевни предмет није био „фармерке”, већ „waist overalls” (радни комбинезон до струка). Правили су их од тешког денима који је Штраус увозио из Француске, из града Нима (de Nîmes – одакле и потиче назив деним).
Зашто су фармерке плаве и ко је „носио” два коња?
Индиго плава боја није изабрана због естетике, већ из чисте праксе. Плава боја је боље скривала прљавштину и прашину са којима су се радници свакодневно сусретали. Таман када је патент истекао 1890. године, компанија је свом најпопуларнијем моделу доделила број серије – тако је рођен чувени „501“. Али како убедити људе у издржљивост без много речи?
Још један легендарни детаљ је кожна етикета са два коња који покушавају да растргну пар фармерки. Овај лого је уведен 1886. године као врхунски маркетиншки трик – требало је да покаже неписменим радницима и имигрантима колико су ове панталоне заправо неуништиве. Постојала је легенда да су фармерке заиста успевале да повежу два покварена вагона воза и издрже вучу, што је само учврстило њихов статус челичног одевног предмета.
Иако су деценијама биле искључиво радна одећа, фармерке у поп културу улазе на велика врата тек педесетих година 20. века. До тада су се везивале за каубоје и „прашњаве“ послове, али Холивуд је имао други план. Џејмс Дин у филму „Бунтовник без разлога” (1955) и Марлон Брандо у филму „Дивљак” (1953) претворили су деним у симбол младолачког отпора и опасности.
Одједном, панталоне које су носиле најтеже послове постале су униформа оних који не желе да раде онако како им се каже. Занимљиво је да су у многим америчким школама фармерке биле строго забрањене током педесетих. Сматрале су се сувише „друмским”, асоцирале су на деликвенцију и рок-ен-рол анархију. Управо та забрана их је учинила најпожељнијим комадом одеће на свету.
Еволуција џепова и мистериозна нитна на шлицу
Да ли сте се икада запитали чему служи онај мали, пети џеп? Оригинално, он је дизајниран за џепни сат, који је крајем 19. века био стандардни део опреме сваког мушкарца. Када су ручни сатови постали норма, џеп је преживео као место за упаљаче, новчиће или ситнице које не желите да изгубите у дубини панталона.
Међутим, једна нитна је заувек избрисана из нацрта. Првобитне фармерке су имале бакарну нитну и на самом дну шлица (тамо где се спајају ногавице). Наводно, председник компаније Валтер Хас се 1941. године опекао на ту нитну док је уживао поред логорске ватре на камповању. Метал је брзо спровео топлоту право до његове коже на најосетљивијем месту. Чим се вратио у канцеларију, наредио је да се та нитна моментално уклони, спасавши тако будуће генерације мушкараца сличних мука.
Ратне рестрикције и „нацртани“ шавови
Током Другог светског рата, чак су и фармерке морале на „дијету“. Како би се уштедео метал и конац за војне потребе, компанија је морала да уклони нитне са џепа за сат и задње две нитне. Најинтересантнији детаљ из тог периода су препознатљиви шавови у облику лука на задњим џеповима.
Уместо да их шију и троше драгоцени конац, радници су те шавове једноставно цртали бојом на сваки пар панталона. То је трајало све док се рат није завршио, а фармерке се вратиле свом пуном сјају, јаче него икад. Данас, више од 150 година касније, оне су једини комад одеће који истовремено носи председник државе, рок звезда и пољопривредник на својој њиви.