Двадесет трећег маја 1717. године у Бечу је рођена Марија Терезија, прва и једина жена на аустријском престолу, чешка и мађарска краљица. Иако сама можда никада није крочила на праг Војводине, њене одлуке, које је доносила из царског Шенбруна, фундаментално су преобликовале овај регион, а трагови њене владавине и данас су видљиви у атарима и архитектури две Пазове.
Марија Терезија је наследила круну у тешком периоду, суочена са претњама из Пруске и другим ратовима, што ју је приморало да спроведе темељне реформе државног апарата и војске. Након што су Аустријанци, предвођени Еугеном Савојским, 1717. године (у години њеног рођења) коначно освојили Београд и стабилизовали границу са Османским царством, Срем и делови Баната постали су део аустријске Војне границе. Бечу је била потребна дисциплинована војна сила, али и лојално становништво које ће те земље обрађивати и бранити. Ту се њена колонизациона политика поклопила са судбином Пазове.
Пазова пре Пазове: Српска Стара Пазова у Терезијанској Војној граници
Пре него што су хабзбуршке инжењерске екипе почеле да цртају праве улице, Пазова је већ постојала као старо српско насеље. Међутим, царичине реформе су јој дале нови облик. Српско становништво у Пазови постало је део Петроварадинске регименте у саставу Војне границе.
Мушкарци су били слободни сељаци, али и војници спремни да се на први позив лате пушке и одбране царство. Као награду, уживали су пореске олакшице и већу личну слободу у односу на кметове у другим деловима Монархије. Тако је Стара Пазова већ тада почела да обликује свој идентитет као значајан центар српског народа у Срему.
Пројекат Нова Пазова
Највидљивији траг Терезијанске епохе је стварање Нове Пазове. Да би додатно ојачала Војну границу, царица је наставила и интензивирала политику колонизације коју је започео њен отац Карло VI. Ова политика, позната као „Терезијанска колонизација” (а касније настављена као „Јозефинистичка”), довела је хиљаде породица, махом немачког порекла, у новоосвојене земље.
Они нису били само војници, већ су својим напредним методама пољопривреде требало да модернизују привреду региона.
Немачки досељеници, махом из Порајња и других делова Светог римског царства, основали су потпуно ново насеље, непосредно уз постојећу Пазову. То насеље је, логично, добило име Нова Пазова.
Специфичност Нове Пазове и данас лежи у њеном урбанистичком плану. По налогу Беча, улице су се пресецале под правим углом, обликујући правилне „квадрате” са типичном централном црквом и тргом. Тај такозвани „Терезијански квадрат” у Новој Пазови и данас је један од најочуванијих примера планираног барокног урбанизма у Срему. Управо то „редослед и дисциплина” (Ordnung und Disziplin) постали су карактеристика немачких досељеника у Новој Пазови.
Два света у једној заједници
Деценијама су Стара и Нова Пазова живеле као два различита света у истој административној заједници, раздвојена језиком, вером – Православна и католичка/протестантска и пореклом, али повезана истом лојалношћу према Хабзбуршкој круни.
Марија Терезија је својом политиком успела да уједини ове разлике у функционалну Војну границу, која је успешно служила својој сврси. За Стару Пазову то је био период учвршћивања српског националног бића, а за Нову Пазову то је био период стварања јаке економске базе.
Иако је царица Терезија умрла 1780. године, њено дело наставило је да живи кроз њене синове Јозефа II и Леополда II. Стара и Нова Пазова су, свака на свој начин, сачувале успомену на ову велику владарку, која је својом политиком успела да од два различита народа створи једну заједницу, остављајући неизбрисив траг у историји оба насеља.