Рудолф Валентино.Човек који је доказао да је за светску хистерију потребно само мало помаде, још више крејона за очи и поглед који сугерише или дубоку егзистенцијалну патњу (или веома лошу пробаву).
Када се 1921. године појавио у „Четири јахача апокалипсе”, планета није само открила танго – открила је први масовни „производ” холивудске фабрике снова који је имао моћ да изазове колективну амнезију код милиона жена.
Латински љубавник из италијанске провинције
Пре него што је постао „Највећи љубавник на екрану”, Родолфо Пјетро Филиберто Рафаело Гуљелми био је само млади италијански имигрант који је у Њујорку прао судове и радио као плаћени партнер за плес. Холивуд је у њему видео савршену глину. Прекрстили су га, зализали му косу тако јако да је вероватно била отпорна на метке, и поставили га пред камере да глуми Шеика.
И ту почиње феномен: Валентино није био само глумац, он је био први међународни секс-симбол у ери када људи још увек нису били сигурни да ли су покретне слике ђавоља посла или уметност.
Оно што је Валентино створио није била само филмска каријера, био је то верски култ. Жене су падале у несвест у биоскопима зато што је Рудолф на екрану радио ствари које су њихови мужеви, заузети читањем новина и гајењем бркова, очигледно заборавили. Његов лик „Шеика” постао је прототип за све што је „егзотично” и „опасно”.
Док су мушкарци по новинама беснели, називајући га „ружичастим пудером” и доводећи у питање његову мужевност (вероватно из чисте зависти јер нису могли да изнесу свилене мараме са таквим достојанством), жене су куповале све што је имало његов лик. Био је то први пут да је Холивуд схватио да еротика пакује карте боље од било какве драме.
Ако је његов живот био спектакл, његова смрт 1926. године била је апсолутни пакао. Када је Валентино преминуо у 31. години од перфорације чира, Њујорк је буквално стао. Преко 100.000 људи изашло је на улице. Избијали су немири, жене су покушавале да се пробију до његовог сандука, а забележени су чак и случајеви самоубистава очајних обожаватељки. Студио је, наравно, искористио чак и ту трагедију, ангажујући глумце да стоје у стражи и додатно подгревају атмосферу. Валентино је чак и као покојник успео да „распрода” свој последњи наступ.
Легенда о „Дами у црном”
Као врхунац овог феномена, појавила се мистериозна „Дама у црном” која је деценијама, сваке године на годишњицу његове смрти, доносила једну црвену ружу на његов гроб.
Да ли је то била искрена туга или генијалан ПР трик који је трајао дуже од саме неме ере? Вероватно и једно и друго.
Валентино је поставио стандард који важи и данас: није важно колико си добар глумац, важно је колико је нестваран мит који изградиш око свог имена. Оставио нам је у аманет зализану косу, продоран поглед и вечиту дилему – да ли смо заиста толико гладни лепоте да смо спремни да од једног обичног Италијана са мало више шарма направимо божанство? Изгледа да јесмо, и Холивуд нам на томе и дан-данас захваљује.