Постоје митови који су преживели векове јер су узбудљиви и постоје они који су преживели јер су у њима древни народи успели да објасне нешто дубоко људско. Прича о Пандориној кутији спада у ову другу врсту. Више од две и по хиљаде година она се преноси као упозорење, као симбол и као огледало људске природе.
Још у VIII веку пре нове ере антички песник Хесиод забележио је мит који покушава да одговори на једно од најстаријих питања човечанства: откуд у свету бол, несрећа и зло.
КАЗНА БОГОВА
Према миту, све почиње након што је титaн Прометеј украо ватру са Олимпа и поклонио је људима. Тај дар није био само пламен – он је симболизовао знање, умеће и моћ да човек обликује свет. Врховни бог Зевс одлучио је да казни људе, али не силом. Уместо грома или рата, смислио је суптилнију освету.
Наредио је боговима да створе прву жену. Сваки од њих јој је дао дар: лепоту, заводљивост, лукавство, музички глас, умеће заната и оно што ће се показати најопаснијим — неугасиву радозналост.
Тако је настала Пандора, чије име у преводу значи „она која је обдарена свим даровима“.
ТАЈАНСТВЕНА ПОСУДА
Пандора је послата међу људе као дар Прометејевом брату, Епиметеју. Са собом је донела и један предмет који није смела да отвори.
Мање је познато да у оригиналном Хесиодовом тексту то уопште није била кутија. Реч је о великој глиненој посуди – питосу – какве су се у античкој Грчкој користиле за чување жита, уља или вина.
Тек много векова касније, у време ренесансе, један преводилац је реч питос заменио речју „кутия“, и тако је настала фраза која ће обићи свет.
ТРЕНУТАК КОЈИ ЈЕ ПРОМЕНИО СВЕТ
Дани су пролазили, а забрана је постајала све тежа. Посудa је стајала у кући као неми изазов. Није испуштала звук, није се померала, али је у себи носила тајну. Радозналост је расла.
Једног дана, када је остала сама, Пандора више није могла да издржи. Пришла је посуди, спустила руку на поклопац и на тренутак оклевала. То је онај тренутак који је древна прича учинила бесмртним, тренутак када се човек нађе између упозорења и жеље да сазна шта је забрањено!
Поклопац се подигао. И тада је свет први пут чуо звук који до тада није постојао.
Из посуде су у трену излетеле болести, патња, глад, старост, завист и сва зла која ће од тог тренутка пратити људски род. Према опису у старим стиховима, она су се разлетела на све стране света попут тамног роја који више нико није могао да заустави.
У ужасу, Пандора је нагло затворила посуду. Али било је касно.
ОНО ШТО ЈЕ ОСТАЛО НА ДНУ
Када је поново погледала унутра, у посуди је остало још само једно биће. Била је то нада.
Стари Грци су у том детаљу оставили једну од најзагонетнијих порука своје митологије. Неки тумачи сматрају да је нада остала као последња утеха човеку. Други верују да је она остала заробљена унутра — као подсетник да човек никада не може у потпуности да се ослободи страха и неизвесности.
Како год да се тумачи, управо тај детаљ даје причи дубину која је надживела епохе.
ЗАШТО ЈЕ ПРИЧА ПРЕЖИВЕЛА МИЛЕНИЈУМЕ
Мит о Пандори није само прича о боговима. Он је древно објашњење једне истине о људској природи.
Човек је биће које истовремено жели да зна и да прекорачи границе. И управо та жеља, иста она која је Пандору натерала да подигне поклопац – покреће читаву историју.
Због тога израз „отворити Пандорину кутију“ и данас означава тренутак када једна одлука покрене лавину последица које више није могуће зауставити.
Али древни мит не завршава само упозорењем.
На дну посуде остала је нада. И можда је управо зато ова прича преживела више од 2.700 година — јер, колико год невоља излетело у свет, људски дух увек задржава последњу снагу да верује да излаз ипак постоји.