Назив Србија припада групи европских имена која су настала из етнонима, односно имена народа. У том смислу, „Србија“ дословно означава „земљу Срба“, али та једноставна формулација крије сложен историјски и језички развој који се може пратити кроз поуздане изворе од раног средњег века до данас.
Најранији поуздан и детаљан опис Срба налази се у делу византијског цара Константин VII Порфирогенит De Administrando Imperio, насталом средином X века.
У овом спису Срби се помињу као народ који је, према византијском предању, досељен на Балкан током VII века, у време цара Ираклија. Порфирогенит бележи да Срби насељавају области које обухватају делове данашње Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, и да имају сопствене владаре и уређену унутрашњу структуру. Ово је први историјски јасан тренутак у коме се име народа недвосмислено повезује са одређеним простором.
Да Срби нису били искључиво византијска категорија показују и западни извори. У списима које повезујемо са Франачки аналисти, познатим као Annales Regni Francorum, у IX веку се помињу Срби у контексту устанка Људевита Посавског, где се наводи да он бежи „Србима који држе велики део Далмације“. Овај податак представља важну потврду да је име народа било познато и ван византијског света и да се већ тада повезивало са конкретним територијама.
Важно је нагласити да се Срби као јасно именован народ у поузданим историјским изворима појављују тек од IX века, док су ранији покушаји повезивања са античким или раносредњовековним записима често предмет научних расправа и нису општеприхваћени. Ово поставља јасну временску основу за разумевање настанка и ширења имена.
Сам етноним „Срби“ лингвистички се најчешће доводи у везу са прасловенским обликом sъrbъ. У савременој науци преовладава тумачење да је овај корен означавао „сроднике“ или „чланове заједнице“, што указује на првобитно значење које није било географско, већ друштвено и родовско. Такви називи нису били реткост код раних словенских племена, где је идентитет почивао на припадности широј заједници.
Постоје и алтернативне теорије које покушавају да порекло имена повежу са иранским или сарматским језичким слојем, али оне у савременој историографији немају исту тежину и третирају се као мање вероватне у односу на прасловенско тумачење, које остаје доминантно у научним круговима.
Током раног средњег века, назив „Срби“ постепено прелази из етничке у политичку сферу. У византијским изворима појављује се облик Σερβία, док латински дипломатски и хроничарски списи користе форму Servia. Ови облици нису случајни, већ представљају стандардизовану употребу у административном и дипломатском језику тог времена, чиме се име народа јасно трансформише у назив територије под њиховом влашћу.
У доба средњовековне српске државе, нарочито од XII века, назив „Србија“ улази у стабилну употребу у дипломатским и црквеним документима. У повељама владара из династије Немањића, држава се именује као земља српска, док се у страним изворима користе облици Rascia и Serbia. Назив „Рашка“ потиче од области око града Раса, једног од раних политичких центара, и у западним изворима често служи као алтернативно име за српску државу, али не искључује паралелну употребу назива „Србија“, који временом постаје прецизнији етнополитички појам.
Након пада средњовековне државе у XV веку под власт Османског царства, назив „Србија“ не нестаје. Он опстаје у географским картама, западноевропским записима и, што је још важније, у колективном памћењу становништва. У османским административним поделама назив није увек био службен, али је наставио да живи као историјска и културна одредница.
Обнова државности у XIX веку враћа назив Србија у званичну употребу. Са стварањем Кнежевине Србије, а затим и Краљевине Србије, име поново добија пуни политички значај и постаје међународно признат топоним.
У историјском и лингвистичком смислу, назив Србија представља јасан пример процеса у коме етноним прелази у име државе. Од првобитног значења које је означавало заједницу сродника, преко средњовековне територијалне одреднице, до модерног назива државе, ова реч сведочи о континуитету идентитета и политичког постојања кроз више од хиљаду година.
Управо тај континуитет – од раног средњег века до савременог доба – чини назив Србија једним од ретких у Европи који је, уз промене облика и историјских околности, задржао своје основно значење и непрекинуту употребу кроз читав миленијум.