У зору 6. јуна 1944. године, док је хладна магла прекривала обалу северне Француске, а таласи Ламанша ударали у немирно камење Нормандије, почела је операција која ће променити ток Другог светског рата. Тога јутра, на мору се појавила сила какву свет дотад није видео. Хиљаде бродова, десетине хиљада војника, авиони који су парали небо и тенкови који су чекали свој тренутак на палубама транспортних бродова кренули су ка окупираној Европи.
За савезничке снаге то није био само војни маневар. Био је то тренутак у коме је читав континент задржао дах. После година нацистичке окупације, масовних страдања, концентрационих логора и уништених градова, почело је велико враћање Европе себи.
Историја ће тај дан упамтити под једним кратким именом – Дан Д.
Операција „Оверлорд“, како је гласио званични назив инвазије, била је резултат вишегодишњег планирања. Британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Френклин Делано Рузвелт знали су да се Немачка не може сломити само бомбардовањем. Совјетски Савез је већ годинама носио огроман терет рата на Источном фронту и захтевао је отварање новог фронта на западу Европе.
Одлука је пала: савезници ће се искрцати у Француској и кренути ка срцу Трећег рајха.
Место искрцавања било је строго чувана тајна. Немци су очекивали напад код Па де Калеа, где је Ламанш најужи, али је прави удар припреман много западније, на плажама Нормандије. Савезници су спровели једну од највећих операција обмане у историји ратовања. Лажни тенкови на надувавање, фиктивне радио-поруке и измишљене армије требало је да увере немачку команду да ће главни напад доћи на другом месту. И успело је.
Током ноћи између 5. и 6. јуна, хиљаде падобранаца спуштало се изнад француског села. Многи су завршили далеко од планираних позиција, у мочварама, пољима или усред немачких јединица. У мраку, под ватром и без јасне оријентације, покушавали су да пронађу своје јединице и обезбеде путеве за долазак главнине снага. Многи су погинули пре него што су уопште схватили где су слетели. А онда је свануло.
На хоризонту се указала флота каква није постојала ни у највећим поморским биткама претходних векова. Више од 5.000 бродова кретало се ка француској обали. Изнад њих летело је на хиљаде авиона. У нападу је учествовало око 156.000 савезничких војника, углавном Американаца, Британаца и Канађана.
Плаже су добиле кодна имена: „Јута“, „Омаха“, „Голд“, „Џуно“ и „Сворд“.
На неким местима отпор је био мањи него што се очекивало. Али на плажи „Омаха“ отворен је пакао.
Амерички војници, натоварени тешком опремом, излазили су из десантних чамаца право у митраљеску ватру. Многи су погинули још у води, пре него што су успели да стигну до песка. Таласи су носили тела, оружје и ранчеве. Војници су се крили иза металних препрека и покушавали да преживе под непрекидном паљбом са немачких бункера изнад плаже.
Један официр касније је записао да је читав призор личио на „крај света“. Ипак, линија није сломљена.
Младићи који су само неколико месеци раније били радници, студенти, фармери или службеници наставили су да напредују метар по метар. Инжењерци су под ватром уклањали мине и препреке, лекари покушавали да спасу рањене на отвореном песку, а официри окупљали разбијене јединице. До краја дана, савезници су успели да учврсте мостобран. Цена је била страшна.
Само током првог дана погинуло је или рањено више хиљада савезничких војника. Тачан број и данас је предмет историјских анализа, али се процењује да су губици били огромни и на савезничкој и на немачкој страни. Многи млади људи нестали су у року од неколико минута, без гроба и без опроштаја.
Међу онима који су пратили операцију био је и немачки вођа Адолф Хитлер, који је у првим часовима био уверен да је реч о диверзији, а не о главном нападу. Управо та заблуда успорила је реакцију немачких оклопних јединица и дала савезницима драгоцено време да се учврсте на обали.
Нормандија је убрзо постала огромно ратиште. Француска села претварала су се у рушевине, живице и путеви у крваве линије фронта. Борбе су трајале недељама. Савезници су постепено пробијали немачку одбрану, а у августу 1944. Париз је ослобођен. Од тог тренутка било је јасно да се Трећи рајх налази на путу ка слому.
Дан Д остао је упамћен не само као највећи десант у историји, већ и као симбол огромне цене коју је свет платио да би Европа била ослобођена од нацизма. На плажама Нормандије данас стоје гробља са хиљадама белих крстова и Давидових звезда. Изнад мирне траве и тихог мора тешко је замислити да је ту некада беснео један од најкрвавијих дана XX века. Сваке године ветерани, њихове породице и државници долазе у Нормандију да се сете људи који су тог јутра изашли из чамаца знајући да можда никада неће видети дом. Многи од њих имали су тек деветнаест или двадесет година. Али тог 6. јуна 1944. године нису размишљали о историји. Размишљали су само како да преживе следећих неколико минута.