Догодило се на данашњи дан – 1.април

• 286 — Цар Диоклецијан је уздигао свог војсковођу Максимијана у свог савладара са титулом августа и дао му контролу над западним делом Римског царства.
• 457 — Римска војска је изабрала Јулија Валерија Мајоријана за западноримског цара.
• 1814 — У Лондону инсталиране прве лампе плинског уличног освјетљења.
• 1826 — Самјуел Мори је патентирао мотор са унутрашњим сагоревањем.
• 1918 — У Уједињеном Краљевству је основано Краљевско ратно ваздухопловство спајањем Краљевског летачког корпуса и Краљевске морнаричке ваздухопловне службе.
• 1924 — Немачки суд осудио Адолфа Хитлера на пет година затвора због покушаја Пивничког пуча.
• 1933 — У Немачкој је почео прогон Јевреја бојкотом њихових послова и блокирањем банковних рачуна.
• 1939 — Окончан је трогодишњи грађански рат у Шпанији у којем је погинуло више од милион људи, а више од пола милиона је избегло из земље. Шпанија је наредних 36 година била под диктатуром генерала Франциска Франка.
• 1945 — Искрцавањем америчких трупа на јапанско острво Окинава почела је последња етапа у продирању савезничких снага према Јапану у Другом светском рату. У овој највећој амфибијској операцији на Пацифику учествовало је 183.000 војника, 1.727 авиона и 1.321 ратни брод. Борбе у којима је погинуло 7.000 америчких и 100.000 јапанских војника окончане су 2. јула.
• 1946 — Првом омладинском радном акцијом у послератној Југославији почела изградња железничке пруге Брчко-Бановићи. У изградњи 90 km пруге учествовало 60.000 младих из целе Југославије.

Рођења:

• 1809 — Николај Гогољ, руски књижевник. (прем. 1852)
• 1815 — Ото фон Бизмарк, први канцелар Немачког царства. (прем. 1898)
• 1873 — Сергеј Рахмањинов, руски композитор и пијаниста. (прем. 1943)
• 1911 — Руди Чајавец, партизански пилот и народни херој. (прем. 1942)
• 1924 — Миодраг Петровић Чкаља, српски глумац и комичар. (прем. 2003)
• 1929 — Милан Кундера, француски књижевник. (прем. 2023)
• 1933 — Клод Коен-Тануђи, француски физичар, нобеловац.
• 1939 — Али Макгро, америчка глумица.
• 1959 — Маргита Стефановић, српска музичарка (ЕКВ). (прем. 2002)

Смрти:

• 1910 — Андреас Ахенбах, немачки сликар. (рођ. 1815)
• 1939 — Антон Семјонович Макаренко, совјетски педагог. (рођ. 1888)
• 1965 — Хелена Рубинштајн, козметички магнат. (рођ. 1870) 

  

   

• 1968 — Лав Давидович Ландау, совјетски физичар, нобеловац. (рођ. 1908)
• 1976 — Макс Ернст, немачки сликар и вајар. (рођ. 1891)
• 2010 — Џон Форсајт, амерички глумац. (рођ. 1918) 

  

   

• 2016 — Хамдија Јусуфспахић, београдски муфтија.
• 2017 — Евгениј Јевтушенко, руски песник и писац.

Празници и дани сећања

Дан шале

Лице које је знала цела Југославија, а душу готово нико

Миодраг Петровић Чкаља рођен је 1. априла 1924. године у Крушевцу, у Србији која је тек излазила из сенке једног рата и несвесно корачала ка новом. У том простору између сиромаштва, народског духа и тихе борбе за достојанство, рађао се човек који ће деценијама касније постати најпрепознатљивије лице смеха једне државе.

Али Чкаља није био само глумац. Био је појава. Био је реакција народа на стварност.

Његов пут до сцене није био ни лак ни праволинијски. После Другог светског рата, у времену када се нова Југославија градила и идеолошки и културно, Чкаља проналази своје место у позоришту, а потом и на радију и телевизији – медијима који су тек почињали да обликују свакодневицу милиона.

Смех као оружје: Када је „мали човек“ постао херој

У времену када се много тога није смело рећи директно, Чкаља је говорио, али кроз смех.

Његови ликови нису били хероји у класичном смислу. Нису били снажни, ни богати, ни успешни. Чак нису били ни лепи и вешти. Били су збуњени, (не) сналажљиви, понекад наивни, али увек људски. Управо у томе лежи његова величина.

У серији Камионџије (1972–1973), као Јаре, заједно са Павлом Вуисићем је створио један од најупечатљивијих телевизијских двојаца у историји региона. То није била само прича о камионџијама. То је била прича о људима који се боре са системем, са животом, са судбином и ипак налазе разлог да се смеју, запевају, воле.

У серији Сервисна станица, као и у Љубав на сеоски начин, Чкаља наставља да гради исти архетип „малог човека“ који постаје огледало друштва.

То није био случајан избор. То је била уметничка свест.

Иза смеха – тишина, повлачење и бежање од славе

Док је публика тапшала, смејала се до суза и препричавала његове реплике, Чкаља је полако корачао у другом правцу – у тишину. За разлику од многих глумаца, није тражио светла рефлектора ван сцене. Није градио јавни имиџ. Није се разметао славом. Напротив, како су године пролазиле, све више се повлачио.

Тај парадокс је суштина његове личности: човек који је уносио радост у милионе домова, а сам је живео тихо, готово скрајнуто.

У позним годинама, нарочито током деведесетих, када се и земља распадала, Чкаља је све ређе био присутан у јавности. Као да је, заједно са једним временом, и он одлучио да се повуче.

Глума без глуме: Тајна Чкаљиног талента

Оно што је Чкаљу издвајало није била само комичност, већ истинитост. Његова глума није деловала као глума. Деловао је као човек кога познајеш. Као комшија. Као рођак. Као ти.

Није градио ликове на карикатури, већ на препознавању. Зато су га људи волели. Не зато што је био смешан, већ зато што је био њихов.

Та врста аутентичности не учи се. Она се носи.

Крај који није био крај

Миодраг Петровић Чкаља преминуо је 20. октобра 2003. године у Београду, у 79. години живота. Али за разлику од многих, његов одлазак није значио нестанак. И данас, деценијама касније, његове сцене се гледају, реплике се памте, а ликови живе. У временима која су често тежа и сложенија него она у којима је стварао, Чкаљин смех има можда и већу вредност. Чкаља није био само глумац. Био је преводилац стварности.

Знао је како да тугу претвори у осмех, а неправду у шалу која боли, али и лечи.

И зато, када данас гледамо Јарета како се сналази, пада, устаје и наставља даље, не гледамо само лик. Гледамо читав један народ.