Штуцање је један од оних малих, али упорних непријатности које се често јављају у најнезгоднијим моментима – током важног састанка, пред публиком или усред вечере. Иако делује као чиста случајност, заправо постоје физиолошки разлози због којих штуцање понекад „чека“ да нас изненади.
Како настаје штуцање
Штуцање је резултат невољног грча дијафрагме, мишића који раздваја грудни кош од трбушне шупљине и који нам помаже у дисању. Када се дијафрагма нагло затегне и потом брзо опусти, ваздух пролази кроз гркљан и ствара карактеристичан звук „хик“. Овај процес може бити изазван брзим гутањем хране или пића, услед превише газираних пића, прехладе или иритације грла, као и наглом променом температуре у стомаку. Иако је штуцање обично безопасно, оно се због својих непредвидивих спазама често јавља баш када није пожељно.
Зашто се чини да се јавља у најгорем тренутку
Иако на први поглед делује као „баксузни“ тренутак, постоји објашњење. Када смо нервозни, узнемирени или се налазимо у стресној ситуацији, тело реагује на различите начине. Брже дисање, промена положаја или гутање на брзину могу повећати шансу да се дијафрагма подигне. Поред тога, пажња нам је усмерена на окружење, па сваки појединачни грч дијафрагме делује као да се јавља „најгори могући тренутак“, иако је у реалности реч о случајности и физиолошком процесу.
Мали трикови за смањење штуцања
Постоје неке једноставне методе које могу да помогну када штуцање постане упорно. Полако пити воду у малим гутљајима, задржати дах неколико секунди и потом полако издахнути, лагано повлачити језик напред и надоле или појести мало шећера који стимулише нерве у грлу. Иако не постоји један универзалан лек, већином ће штуцање проћи само након неколико минута.
Анегдоте о штуцању
Штуцање је одувек било присутно у култури и историјским записима као нешто што људи посматрају са забавом, чудом или чак као знак. У старој Кини веровало се да је штуцање показатељ да ће неко ускоро добити посету или вести од пријатеља. У средњовековној Европи постојала су слична веровања, а у неким крајевима људи су покушавали да зауставе штуцање тако што би рекли „Боже помози“, верујући да ће то прекинути грчеве дијафрагме и донети срећу.
Још једна занимљивост долази из света позоришта и драме. Познати писци су у својим делима користили штуцање као комичан елемент. Вилијам Шекспир у неколико својих комедија описује сцене у којима штуцање у најнепогоднијем тренутку ремети важан говор или интиман разговор, чинећи сцену живописнијом и читаоцу или публици симпатичнијом. У модернијој култури, филмови и телевизијске серије и данас користе овај феномен да дочарају неугодност и хумор, јер је штуцање универзално и свима познато.
Штуцање је мали физиолошки феномен који је повезан са дијафрагмом и нервним системом. Његова „чудна навика“ да се јавља у непогодним моментима више је последица наше перцепције него стварног реда појављивања. Тело једноставно ради свој посао, а ми можемо само да се надамо да ће звук „хик“ брзо проћи.