Сретeње је празник који Православна црква слави 15. фебруара по новом календару и представља један од најдубљих и најсимболичнијих момената у црквеном календару. Њиме се означава завршетак периода после Божића и прелазак ка Часном посту, те у себи носи поруку сусрета рођења и васкрсења.
Назив „Сретeње“ потиче од глагола „сретати“. У овом празнику сусрећу се две личности: Богородица са младенцем Исусом у храму и старозаветни праведник Симеон, који га прима у своје руке као Спаситеља света.
Прича о Сретeњу налази се у Јеванђељу по Луки (2, 22–40). Праведни Јосиф и Пресвета Богородица су донели младенца Исуса у Јерусалимски храм четрдесетог дана по рођењу, у складу са јеврејским законом о очишћењу.
Симеон, човек праведан и побожан, који је чекао обећање Духа Светог да неће умрети пре него што види Месију, препознаје у овом детету Спаситеља света. У Јеванђељу по Луки (2,22–32), које Црква чита на овај дан, видимо како праведни Симеон, испуњен Духом Светим, препознаје у младенцу Исусу спасење људи и изговара молитву која је касније ушла у богослужење:
„Господе, сад отпушташ слугу свога у миру… јер су очи моје виделе спасење Твоје… светлост на откровење незнабошцима и славу народа Твога Израиља.“ Овај сусрет симболизује испуњење древних пророчанстава и преноси универзалну поруку наде и спасења.
Овај сусрет представља тренутак када се створено и нестворено сусрећу, Закон и Пророчанство добијају своје испуњење, а Старозаветно очекивање се отелотворује у Лицу Христовом. У тај сусрет улази и Пресвета Богородица, која, иако није имала потребу за јеврејским очишћењем, из послушности испуњава законски обред, показујући својом послушношћу пример истинског прихватања Божије воље.
Симеонова молитва постаје универзални духовни завршетак Божићног периода и пролог ка Пасхалној мистерији. Христос, кога он држи у рукама, јесте Онај који осветљава све људе и дарује истински мир. Његова светлост није пролазна природна појава, већ присуство самог Бога који долази да обасја човека изнутра, да га ослободи од греха и поведе ка животу вечном.
Икона Сретења и њено богослужбено појање наглашавају управо ту духовну стварност: више од историјске слике, она представља сусрет човека са Спаситељем, испуњење Божијег обећања, и лице у које се гледа с вером и надом да је Христос светлост и спасење.
Литургијски значај празника
Сретeње се сматра једним од великих Господњих празника и спада у покретне празнике. Истиче се као празник светлости, јер се Исус у храму предаје као Светлост света – извор духовне и физичке светлости.
Литургија на Сретeње укључује посебне стихире и читања из пророка Захарије и Јеванђеља по Луки (2,22-40), где се описује сусрет Младенца Христa и праведног Симеона.
Празник Сретeња носи двојаку поруку: као дан духовног сусрета са Господом и као тренутак када природа полако излази из зимског сна, а људи својом традицијом уносе симболичку светлост и очишћење у свој дом. Ово обједињује литургијски значај и народни осећај цикличности живота, остављајући Сретeње као један од најдубљих и симболичних Православних празника.