Сви знамо ту реченицу: „Ма, то је само за прву руку.“ Било да је у питању селотејп на даљинском управљачу, продужни кабл који глуми лустер или онај папир уместо поломљеног стакла на прозору, ми смо светски шампиони у импровизацији која траје вечно.
Код нас „привремено“ није временска одредница, већ стање свести. Када нешто решимо „за почетак“, ми му заправо ударамо темељ за наредних тридесет година. То је онај култни тренутак када поставиш неку импровизацију и кажеш: „Е, сад може да стоји.“ И заиста стоји. Прођу владе, прођу годишња доба, прођу и неке љубави, али онај сточић на три ноге и књигом испод четврте остаје непомичан као споменик културе.
Нигде на свету се људи тако не сроде са недовршеним стварима као овде. Код нас комшије не питају „када ћеш завршити фасаду“, него те питају „како ти је онај најлон на тераси“. Тај најлон више није отпад, он је постао члан породице. Он шушти на ветру, прича приче о неоствареним плановима и подсећа нас да је сасвим у реду не бити скроз готов, јер – ко је још данас комплетан?
„Док се не снађемо“ као најдужа јединица за време
Ако вам неко на Балкану каже да ће нешто користити „док се не снађе“, слободно то упишите у катастар. То је термин који обухвата период од сутра ујутру до дубоке старости. То је наш начин да преваримо систем и сопствену савест.
Ако признамо да је нешто трајно, онда мора да буде савршено. Али ако кажемо да је привремено, онда може да буде и мало криво, и мало ружно, и мало наопако – важно је само да врши посао.
Можда је тајна у томе што се ми бојимо коначности. Кад је нешто завршено, ту је крај, нема више маштања. Овако, док год нам вири жица из зида или нам се капија везује канапом са штрика за веш, ми смо и даље у игри. Ми смо пројекат у току. Живимо у слатком ишчекивању тог „једног дана“ када ће све бити под конац, док заправо тајно уживамо у хаосу који смо сами припитомили.
Није то само обичан немар, већ начин на који се носимо са апсурдом. Сваки пут када се насмејемо тој кривој полици коју држи само „сила навике“, ми заправо изливамо истину директно у лице свакодневици.
Уместо да губимо живце над несавршеностима, ми их проглашавамо за аутентични стил. Претварањем очигледних рупа у логици у генијална решења, ми трансформишемо сирову стварност у неку врсту горке, али паметне мудрости.
Ако већ не можемо да променимо хаос око себе, бар га учинимо довољно забавним да нам више не представља терет, већ повод за добар фазон.
Следећи пут када погледате нешто што сте „привремено“ скрпили, немојте се нервирати. То је ваш лични доказ да сте јачи од времена. Јер, на крају крајева, и ми смо овде само привремено – и баш нам добро иде!