Свети мученик Никифор
Житије светог Никифора показује како Бог одбацује охолост, а увенчава славом смиреност и братољубље. У Антиохији живљаху два пријатеља, свештеник Саприкије и обичан грађанин Никифор. Њихово пријатељство беше у почетку блиско, али се временом изврже у међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор, више пута покушаваше да се помири са свештеником, али Саприкије то није хтео.
Када наста гоњење хришћана, свештеник би осуђен на смрт и изведен на губилиште. Никифор, са сузама, пратише свога пријатеља и моли га да пред смрт опрости, говорећи: „Молим те, мучениче Христов, опрости ми ако ти што сагреших!“ Но Саприкије није слушао, корачаше охоло ка смрти. Видевши тврдост срца свештеника, Бог му не прими мученичку жртву, те Саприкије на крају одрече се Христа и поклони се идолима.
Тада Никифор узвикну: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Судија нареди да пусте Саприкија, а Никифор би посечен. Радосно положивши своју главу на пањ, удостоји се небесног Царства и венца славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.
Тропар (глас 4):
Мученик Твој Господе, Никифор, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.
Свештеномученик Петар Дамаскин
О овоме светитељу постоје различита мишљења: једни кажу да је живео у VIII веку, други у XII. Био је велики подвижник, несебичан до крајности. Ниједне своје књиге није задржавао за себе, већ је позајмљивао и читао, непрестано сабирајући мудрост као пчела мед.
Неко време био је епископ у Дамаску, али због јавног говорења против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошаљу га у дубоко заточење у Арабији. Но Бог му даде дар говора, те у заточењу и даље проповеда Јеванђеље и многе обрати у веру Христову. Саставио је једну драгоцену књигу о духовном животу, оставивши је потомству. Скончао је као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.