Када се у септембру 1966. године на америчким телевизијама појавио свемирски брод „Ентерпрајз“, гледаоци нису само гледали још једну научнофантастичну серију. Гледали су свет који још није постојао. Свет у коме људи различитих нација, боја коже и порекла раде заједно. Свет у коме се проблеми решавају разговором пре оружјем. Свет у коме човек није освајач свемира, већ његов истраживач.
А онда би се угасиле камере. И испоставило би се да су људи који су стварали далеку будућност још увек живели у врло обичној садашњости.
Прва епизода оригиналних „Звезданих стаза“, The Man Trap, емитована је 8. септембра 1966. године на америчкој телевизијској мрежи НБЦ. Био је то необичан тренутак у историји. Само неколико година раније човек је први пут напустио Земљину орбиту, а Сједињене Државе и Совјетски Савез такмичили су се ко ће пре освојити космос. Будућност више није била само машта писаца – постала је политички циљ.
У том свету појавио се човек који је веровао да научна фантастика не мора да буде прича о чудовиштима и ратовима. Gene Roddenberry, бивши пилот и полицијски службеник, замислио је свемир у коме је највећа снага човечанства његова способност да сарађује. Његов брод није био само машина за путовање кроз звезде. Био је мала слика онога што би Земља могла постати.
Зато је на мосту „Ентерпрајза“ стајао Американац, Јапанац, Рускиња, Шкот, Афроамериканка и ванземаљац. У време када су у Сједињеним Државама расне поделе још биле дубока стварност, идеја да црнкиња буде официр на мосту свемирског брода била је скоро смела колико и сам лет кроз галаксију.
Лик поручнице Ухуре, који је играла Nichelle Nichols, постао је много више од телевизијске улоге. Када је касније пожелела да напусти серију, Martin Luther King Jr. ју је убедио да остане, говорећи јој да њен лик представља једну од ретких слика будућности у којој су црни Американци равноправни део великог људског подухвата.
Али можда највећи парадокс „Звезданих стаза“ није био у ономе што су погодиле, већ у томе колико је стварност заостајала за њиховом маштом.
Посада „Ентерпрајза“ користила је мале уређаје за комуникацију који су изгледали као немогућа технологија. Капетан Кирк је отварао свој комуникатор, притискао дугме и разговарао са људима на удаљеним местима. Гледаоцима је то изгледало као далека будућност. Неколико деценија касније, мобилни телефони на преклоп изгледали су готово као реквизити из серије.
Чланови посаде су користили танке електронске плоче за читање података. Данас бисмо их назвали таблетима. Рачунари су разумели говор, врата су се отварала сама, а информације су биле доступне на додир екрана.
Само што 1966. године велики део те технологије није постојао. Писци су били испред инжењера.
И ту се крије најзанимљивија иронија читаве приче. Серија која је приказивала векове напредну цивилизацију снимана је уз помоћ технологије која је била примитивна чак и за своје време. Свемирски брод није био прави брод, већ студијска конструкција. Напредни рачунари били су реквизити. Ванземаљски светови били су направљени од боје, пластике, светла и маште.
Чувена врата која су се на „Ентерпрајзу“ отварала сама од себе изгледала су као природан део далеке будућности. На правом сету, међутим, будућност је понекад захтевала врло приземне трикове: људе иза сценографије, механичке системе и много ручног рада како би гледалац поверовао да гледа брод који путује кроз векове.
То је можда најбоља слика целе серије. Људи који су замишљали технологије које ће променити свет морали су да се служе старим методама да би их приказали.
„Звездане стазе“ нису биле успешне зато што су све предвиделе. Неке ствари су промашиле, као што свака визија будућности мора да промаши. Али су погодиле нешто важније: начин на који човек жели да види самог себе.
Уместо будућности пуне хладних машина, Роденбери је замислио будућност у којој су машине само средство, а главна прича је човек.
Деценијама касније, када су људи заиста добили мале комуникаторе у џеповима и екране које додирују прстима, догодило се нешто необично. Стварност је почела да личи на научну фантастику. Али највећа лекција „Звезданих стаза“ није била у томе што ће једног дана постојати паметни телефони или рачунари који разговарају.
Била је у томе да је човек прво морао да замисли бољи свет, па тек онда да направи алате за њега. Јер свака будућност најпре постоји у нечијој глави. А понекад је најнапреднија технологија на свету – обична људска машта.