Осмог септембра 1504. године, Фиренца је решила један необичан државни проблем. Није расправљала о рату, порезима или завери против републике. Расправљала је где да постави једног младића од мермера. На први поглед, то делује као луксуз једног богатог ренесансног града. Али иза те расправе крила се једна од најнеобичнијих прича у историји уметности. Јер статуа која ће касније постати симбол читаве цивилизације уопште није била замишљена да стоји на градском тргу.
Требало је да буде скоро невидљива. Готово четрдесет година пре него што је Микеланђело узео длето у руке, огроман блок карарског мермера био је намењен за једну од спољашњих ниша фирентинске катедрале. Са те висине, фигура би се једва назирала. Неколико вајара покушало је да од тог оштећеног и незгодног камена направи статуу, али су одустали. Блок је годинама лежао напуштен, изложен киши и сунцу, толико запостављен да су га у Фиренци прозвали једноставно – „Џин“.
Када је Микеланђело 1501. године прихватио да ради на њему, многи су веровали да је прихватио немогућ задатак. Камен је већ био делимично обрађен и сматран готово неупотребљивим. Наредне три године радио је готово у потпуној тишини, ослобађајући из тог напуштеног блока фигуру Давида. А онда је настао проблем који нико није очекивао. Када су први пут угледали готову статуу, фирентинске власти схватиле су да је више нико не жели на катедрали. Не зато што није била довољно добра. Него зато што је била превише добра.
Како поставити такво дело тридесетак метара изнад земље, где ће га пролазници једва приметити? Град је зато формирао посебну комисију која ће донети одлуку где Давид треба да стоји. Није то била обична комисија, већ скуп највећих умова ренесансне Италије. За истим столом нашли су се Леонардо да Винчи, Сандро Ботичели, Филипино Липи, Пјеро ди Косимо и још бројни уметници и архитекти. Расправљали су данима не о томе како да направе статуу, већ како да пронађу место достојно статуе која је већ постојала. На крају је одлучено да Давид буде постављен испред Палате Векио, седишта фирентинске републике. Та одлука није била само естетска. Била је политичка.
После пада власти породице Медичи 1494. године, Фиренца је поново постала република која је своју слободу морала да брани од далеко моћнијих суседа. Давид, младић који се супротставља диву Голијату, постао је савршен симбол мале државе која одбија да се покори великима. Није представљао само библијског јунака. Представљао је саму Фиренцу.
Зато његов поглед није усмерен случајно. Окренут је према правцу из којег су долазиле највеће политичке претње републици. У рукама Микеланђела, библијска прича претворила се у камену политичку поруку коју је свако могао да прочита, чак и ако није знао ниједно слово.
До новог места није стигао лако. Због тежине од више од пет тона и висине веће од пет метара, транспорт статуе кроз уске улице Фиренце трајао је четири дана. Кретала се толико споро да су грађани непрестано излазили из кућа како би је посматрали. Забележено је и да су током превожења противници републике на појединим местима гађали статуу камењем, јер су добро разумели да се не превози само комад мермера. Превозио се симбол једне политичке идеје.
Мермерни Давид није носио оружје. Није могао да изговори ниједну реч. Није могао да поведе ниједну војску. Па ипак, један неми кип постао је политички говор који су разумели и пријатељи и непријатељи Фирентинске републике. Један комад мермера натерао је град да промени свој урбанистички план, окупи највеће уметнике Европе на вишедневно већање и претвори библијског пастира у чувара једне републике.
Историја је Микеланђела запамтила као генија који је из камена ослободио човека. Можда је, међутим, његово највеће дело било нешто друго. Натерао је један читав град да схвати да понекад није потребно тражити право место за уметност. Понекад уметност натера град да пронађе ново место за себе.