Спортска историја често памти рекорде, али ретко који спортиста остане упамћен по таквој аутентичности као што је то био Радивој Кораћ. Година 1969. остала је урезана као једна од најтужнијих у југословенском спорту када нас је, у својој тридесетој години, напустио човек који је био много више од врхунског стрелца. Популарни Жућко, рођен 1938. године у Сомбору, није био само кошаркашка машина, већ интелектуалац, пасионирани љубитељ музике и прва права европска суперзвезда која је донела дух модерног света на ове просторе.
Легендарно извођење слободних бацања
Оно што свака едукативна прича о Кораћу мора да истакне јесте његов потпуно јединствен стил извођења слободних бацања, такозвани „из бунара”. Иако је данас такав начин шутирања готово незамислив, Радивој је лопту бацао са две руке одоздо, али са таквом прецизношћу да је проценат реализације често био близу савршенства.
Једна од највећих занимљивост везана за овај његов заштитни знак догодила се током његовог гостовања у једној популарној белгијској телевизијској емисији. Водитељ га је изазвао да пред камерама погоди што више бацања, а Кораћ је, без загревања и у оделу, погодио свих 100 покушаја из 100 удараца, оставивши целу Европу у потпуном шоку.
Рекорд који и даље пркоси времену
Када говоримо о чистим бројевима, Кораћев напад на кош био је незаустављив, а 1965. година донела је рекорд који ни данас, у доба модерне и брзе кошарке, нико није успео да обори у елитном европском такмичењу.
На утакмици Купа шампиона против екипе Алвик из Стокхолма, Радивој је у дресу свог ОКК Београда постигао невероватних 99 поена. Интересантно је да у то време није постојала линија за три поена, што његов учинак чини још надреалнијим. Сведоци тог времена причају да је Кораћ играо са таквом лакоћом да се чинило као да се уопште не труди, док је мрежица противника непрестано „горела”.
Кошаркашки амбасадор са плочама Битлса
Радивој Кораћ је био много више од спортисте у класичном смислу те речи, јер је својим широким интересовањима спајао свет врхунског спорта са светском културном сценом тог времена. Остало је забележено да је управо он био прва особа која је у Београд донела грамофонску плочу Битлса, чиме је симболично отворио врата западне поп културе на овим просторима.
Његова љубав према књижевности и уметности била је толика да су га савременици често виђали како у паузама између напорних тренинга и путовања чита класике светске књижевности, што је у то време био редак спој за једног професионалног кошаркаша. Био је редован гост београдских позоришта и биоскопа, а његова појава одисала је скромношћу која је била у потпуној супротности са његовом планетарном славом. Овај интелектуални приступ животу омогућио му је да постане прави амбасадор своје земље, представљајући је на најлепши начин где год би се појавио са својим тимом.
Сусрет који је променио перцепцију игре
Посебно је занимљиво поменути да је Кораћ био један од ретких играча из Европе који је већ током шездесетих година добио позив да заигра за славне Харлем Глобтротерсе, што је у то доба представљало највеће могуће признање за кошаркашку вештину и атрактивност.
Иако је ту понуду учтиво одбио како би остао веран свом клубу и репрезентацији, сама чињеница да су Американци у њему видели достојног партнера говори о томе колико је његов таленат био испред времена.
Након његовог прераног одласка 1969. године, кошаркашки свет је остао уједињен у болу, а ФИБА је донела историјску одлуку да ниједна утакмица не сме бити заказана за 2. јун, дан његове погибије, како би се одала почаст човеку који је задужио светски спорт. Његово наслеђе данас живи кроз свако дете које по први пут узме кошаркашку лопту у руке, а сећање на њега подсећа нас да се истинска величина не мери само постигнутим поенима већ трагом који оставимо у срцима људи и култури једног народа.