2001. године, Аргентина није била само држава у економској кризи – она је била лабораторијски приказ потпуног колапса система. Толико радикалног, да је земља у једном тренутку променила пет председника у само дванаест дана, а врхунац тог политичког експрес-лонца догодио се у једном једином дану, када су се тројица људи смењивала на челу државе брзином којом се мењају смене у фабрици.
Када систем колабира, време се убрзава, а институције које би требало да гарантују стабилност постају декор у представи општег хаоса. Ево како изгледа анатомија тог јединственог дана и шта нам она говори о крхкости друштвеног уговора.
Да бисмо разумели тај чувени дан, морамо погледати контекст претходних 48 сати. Председник Фернандо де ла Руа, потпуно немоћан пред економским сломом, масовним протестима и уличним немирима, поднео је оставку и побегао са крова председничке палате „Каса Росада” у хеликоптеру. Био је то визуелни синоним за пад власти.
Тада на сцену ступа уставна вртешка која је доживела свој климакс. С обзиром на то да је потпредседник раније поднео оставку, председничку институцију је, по закону, морао да преузме председник Сената, Рамон Пуерта.
Рамон Пуерта ступа на дужност са јасним и паничним циљем – да се на тој позицији задржи што је краће могуће. Систем је био толико контаминиран да нико није желео врео кромпир председничке фотеље. За мање од 48 сати, Пуерта успева да сазове Скупштину како би био именован неко ко ће заправо водити земљу.
И ту долазимо до кључног дана.
Скупштина бира Адолфа Родригеза Сау за новог председника. У том прелазном дану, на папиру и у пракси, Аргентина је имала надреалну политичку секвенцу. Прво је на функцији формално био Рамон Пуерта као привремени вршилац дужности. Затим, у процесу примопредаје и институционалног вакуума док је трајало гласање и званично проглашење, пажња је била усмерена на формално устоличење новог лидера. На крају дана, Адолф Родригез Саа је положио заклетву као нови председник државе. Три имена у државним протоколима унутар истог циклуса сунца.
Да лудило буде комплетно, Родригез Саа ће издржати свега седам дана на власти пре него што и сам поднесе оставку, покрећући нови круг хаоса у којем ће следећи председник Сената одбити чак и да се појави на послу како не би постао председник, па су морали да нађу председника Доњег дома скупштине.
Након тог незапамћеног децембарског усијања, Аргентина је почетком 2002. године коначно пронашла привремену политичку заветрину именовањем Едуарда Дуалдеа за петог председника у том драматичном низу, који је успео да стабилизује државни апарат до редовних избора следеће године. Цепањем деценијске фиксне везе између пезоса и америчког долара држава је званично прогласила највећи банкрот у историји од 132 милијарде долара, што је довело до стрмоглаве девалвације валуте, експлозије сиромаштва и дугогодишње судове и економске изолације са глобалних финансијских тржишта. Кроз болан процес увођења алтернативних локалних валута и масовне робне размене међу становништвом, друштво је на крају преживело сопствену клиничку смрт, али је та 2001. година остала трајна национална траума и синоним за тренутак када су институције једне модерне државе буквално испариле у ваздуху.