Много пре него што су ватромети постали симбол славља, дочека Нове године и великих фестивала, њихова прича почиње далеко скромније и знатно мрачније. У древној Кини, још у првим вековима нове ере, људи су открили да шупљи комади бамбуса, бачени у ватру, пуцају уз гласан прасак.
Тај звук није био забава. Био је оружје, али не против људи, већ против невидљивог света духова.
Кинеска веровања тог времена била су дубоко прожета страхом од злих сила. Гласни звуци, веровало се, могли су да отерају демоне и несрећу. Управо ту, у тим примитивним „експлозијама“ бамбуса, лежи корен онога што ће вековима касније постати ватромет.
Рађање барута
Прави преокрет долази током династија Танг, (618 —907) када кинески алхемичари, у потрази за еликсиром бесмртности, случајно откривају једну од најмоћнијих супстанци у историји – барут.
Комбинација сумпора, угља и калијум-нитрата показала се као експлозивна мешавина. Уместо бесмртности, донела је нешто сасвим друго – контролисану експлозију.
До времена династија Сунг (960–1279), овај „ватрени прах“ већ се користио у различите сврхе: од војних сигнала до првих примитивних ракета. Али паралелно са тим, развија се и његова церемонијална улога.
У кинеској традицији, ватромети нису били украс – били су заштита. Током важних догађаја, попут венчања, рођења детета или обележавања Нове године, пуцњи и светлост требало је да отерају зло и донесу срећу. Ова пракса је посебно повезана са Кинеска Нова година, када се, према народном предању, појављивало митско чудовиште Нјен/Ниан. Једини начин да се оно отера био је – бука, ватра и светлост.
Ватромети су тако постали симбол победе над страхом. Како су векови пролазили, улога ватромета се мењала. Оно што је почело као средство заштите, постепено постаје уметност.
Током каснијих периода кинеске историје, ватромети се користе у царским дворима, на свечаностима и јавним прославама. Пиротехничари постају цењени мајстори, а техника израде ватромета све сложенија. Боје, облици и синхронизација постају важни колико и сама експлозија. Ватромет више није само звук – постаје визуелни спектакл.
Како је кинески изум освојио планету
Из Кине се знање о баруту и ватрометима постепено шири ка Западу, углавном преко трговачких путева и контаката са арапским и европским светом.
До XIII века, Европа већ познаје барут, а ватромети улазе у употребу на краљевским дворовима, посебно у Италија, где се развија уметност пиротехнике какву данас познајемо. Оно што је некада било средство за терање демона, постаје симбол радости, моћи и спектакла.
Иза сваког модерног ватромета стоји прича стара више од хиљаду година. Прича о страху од непознатог, о случајном открићу и људској потреби да контролише свет око себе.
Ватромети нису настали да би забавили. Настали су да би заштитили. А можда управо зато и данас, када небо засветли у бојама, у том тренутку има нечег древног – нечег што нас подсећа да је човек одувек тражио начин да победи таму.