Данас би млади човек који први пут уђе у стан својих баке и деке могао помислити да је реч о необичној декорацији. Велики шарени тепих, уместо на поду, виси на зиду изнад кревета или кауча. За многе генерације рођене крајем 20. и почетком 21. века то је постао предмет шале, симбол старих времена и неизоставни реквизит породичних фотографија. Али иза тог наизглед чудног обичаја крије се прича о сиромаштву, клими, престижу и људској потреби за удобношћу.
Тепих на зиду није био балкански изум. Напротив, његови корени сежу вековима уназад, све до подручја Средње Азије, Кавказа, Персије и Анадолије, где су ручно ткани ћилими и теписи били драгоцени предмети. У домовима богатих трговаца и племића нису служили само за ходање. Често су качени на зидове као уметничка дела, баш као што данас људи каче слике.
У средњовековној Европи зидови камених двораца били су хладни и влажни. Велике тканине и таписерије постављане су како би задржале топлоту и ублажиле промају. У време када није било централног грејања, сваки слој тканине између човека и хладног зида био је добродошао.
Иако су векови пролазили, једна ствар се није променила: зидови су остајали хладни. У социјалистичкој Југославији, Совјетском Савезу и многим земљама Источне Европе тепих на зиду доживео је прави процват током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година. Разлог је био много практичнији него што се данас претпоставља.
Велики број стамбених зграда грађен је брзо и економично. Бетонски зидови зими су били ледени, а изолација често скромна. Кревети су се неретко налазили уз спољне зидове зграда, па је спавање поред њих значило осећај хладноће током целе ноћи. Тепих је представљао једноставно решење. Дебела тканина задржавала је део топлоте и стварала пријатнији осећај у просторији.
Постојао је и још један разлог који се данас често заборавља – бука. У становима са танким зидовима свађа комшија, плач детета или звук телевизора лако су пролазили кроз бетонске преграде. Тепих је упијао део звука и чинио стан нешто тишим. Није био савршена звучна изолација, али је помагао више него голи зид.
Међутим, тепих на зиду није био само практичан предмет. Био је и статусни симбол. Квалитетан тепих могао је коштати читаво богатство. Ручно ткани примерци набављани су на путовањима, доношени из Турске, Ирана или са Кавказа, а понекад су се преносили са генерације на генерацију као породично благо. Када би неко купио леп тепих, било је сасвим логично да га изложи тако да га сви виде.
У многим домовима најлепши тепих није завршио на поду, где би се временом излизао, већ на почасном месту у дневној соби. На тај начин је истовремено чувао вредан предмет и показивао породични углед.
Посебну улогу тепих је имао у породичним фотографијама. Данас је готово немогуће прегледати албум из седамдесетих или осамдесетих година без препознатљивих орнамената у позадини. Рођендани, свадбе, славе, дочеци гостију – све је забележено испред истог шареног зида. На неки начин, тепих је постао неми сведок породичне историје.
Крајем двадесетог века ствари су почеле да се мењају. Појавили су се бољи материјали за изолацију, модерни ентеријери окренули су се минимализму, а нове генерације почеле су да гледају на зидне тепихе као на симбол старомодности. Оно што је некада представљало престиж постало је предмет шала.
Ипак, занимљиво је да се последњих година поједини дизајнери ентеријера поново окрећу текстилу на зидовима. Наравно, не у облику каквог се сећамо из станова наших бака и дека, већ као модерним зидним таписеријама које имају исту сврху: да простору дају топлину, пригуше звук и учине га пријатнијим.
Тако се историја поново поиграла са модом. Оно што је некада било неопходност постало је кич, а оно што је било кич полако поново постаје стил.
Зато тепих на зиду није био знак лошег укуса, како се данас понекад мисли. Био је решење за стварне проблеме, симбол породичног поноса и део једног времена у коме су људи умели да од предмета направе нешто више од њихове основне намене.
А ако данас негде угледате стари тепих изнад кревета, можда не гледате само комад тканине. Можда гледате последњи остатак једне епохе у којој су зидови морали да греју, а предмети да трају читав живот.