Скоро свако ко је ишао у школу има исти осећај: негде у глави још постоји звук школског звона из детињства и делује као да ниједно после њега није звучало исто. Чудно је што људи често не памте тачно како је изгледала учионица, које су године учили таблицу множења или шта је било за ужину, али памте звук звона.
И још чудније – многи су уверени да су школска звона некада стварно звучала другачије. Делимично су у праву.
У старијим школама, посебно током већег дела двадесетог века, звона често нису била електронска него механичка или електромеханичка. У неким школама постојало је право метално звоно, налик мањој црквеној варијанти, које се активирало ручно или једноставним механизмом. Касније су дошла електрична звона – она препознатљива, оштра, метална, помало груба, која као да нису имала намеру да буду пријатна него да се чују кроз ходнике, разговор и шкрипу столица.
Та звона нису имала исти тон сваки пут. Напон струје умео је благо да варира, механизми су старили, метал се мењао, а звук је добијао ситне неправилности. Данас бисмо рекли да су имала „карактер“. Свако ко је одрастао у одређеној школи несвесно је учио тај звук као део простора.
Онда су постепено дошли електронски системи. Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века многе школе прелазе на звучнике, дигиталне сигнале и програмиране мелодије. Технички гледано, нова звона су прецизнија. Увек исти звук, увек исто трајање, мање кварова.
И баш ту се дешава занимљива ствар. Наш мозак неправилност често памти боље од савршенства. Психолози већ дуго примећују да успомене не чувају само слике него и такозване звучне потписе – кратке звукове који се годинама вежу за осећај места. Зато неки људи после двадесет или тридесет година могу да чују звоно у пролазу и одједном се сете мириса ходника, зелених табли, мокрих јакни на радијатору или оног осећаја када час касни пет минута.
Звоно никада није било само сигнал. Било је граница. Њиме је почињао дан, завршавао се контролни, почињао велики одмор или тренутак кад схватиш да си заборавио домаћи. У многим школама било је једини звук који су сви слушали истовремено. И можда зато делује да су некадашња звона звучала другачије. Не зато што су имала лепши тон.
Него зато што је сваки пут кад зазвоне неко имао дванаест година.