Средином августа 1996. године, у болници у Софији, утихнуо је један од најнеобичнијих и најконтроверзнијих живота на Балкану у двадесетом веку. Вангелија Пандева Гуштерова, широм света позната једноставно као Баба Ванга, преминула је у својој осамдесет петој години, остављајући иза себе наслеђе које је дубоко поделило јавност.
Док су је милиони људи сматрали живим свецем и несумњивим прозором у будућност, скептици су у њој видели само вешту старицу која је наплаћивала људску лакомисленост и очај. Међутим, стварна трагедија и дубина њеног живота не леже у питању да ли су њена пророчанства била истинита или лажна, већ у начину на који је једна неписмена, слепа сељанка постала званични државни службеник и моћно политичко оруђе у рукама комунистичког обавештајног апарата.
Вангин успон ка статусу националног феномена почео је током Другог светског рата, у време општег друштвеног хаоса, немаштине и масовних страдања, када су очајне породице тражиле било какав траг о својим несталим синовима и мужевима. Њена способност да пружи утеху и наизглед погоди детаље из живота потпуних странаца брзо је привукла пажњу, не само обичног народа, већ и бугарске владајуће елите. Уместо да је забрани и прогласи за идеолошку претњу, како је то обично бивало у крутим социјалистичким режимима, бугарска држава је одлучила да уради нешто незамисливо: институционализовала је мистицизам. Године 1967. Ванга је проглашена за државног службеника, добила је фиксну плату, а испред њене куће у селу Рупите постављена је државна служба која је наплаћивала улазнице за сеансе, где су странци плаћали знатно више тарифе од домаћих посетилаца.
Овај потез Софије није био чин изненадне верске толеранције, већ хладна рачуница државне безбедности. Кућа слепе бакице постала је савршено место за прикупљање обавештајних података. Сви високи званичници, стране дипломате, војни заповедници и уметници који су долазили по савет код Ванге, претходно су морали да се пријаве државним органима. Према касније отвореним досијеима, собе у којима су гости одседали биле су озвучене, а локални доушници су данима унапред прикупљали детаљне информације о породичним приликама, здрављу и тајнама посетилаца. Ванга је тако, свесно или несвесно, била храњена подацима које је касније користила током разговора, остављајући утисак свезнајућег бића, док је државна безбедност заузврат добијала прецизне психолошке профиле моћних људи који су пред старицом отварали своју душу.
Посебан слој у овој мрежи експлоатације представљао је њен однос са најужим кругом бугарске комунистичке партије, нарочито са Људмилом Живковом, ћерком дугогодишњег диктатора Тодора Живкова. Људмила, која је водила ресор културе, била је дубоко увучена у алтернативни мистицизам и источњачку филозофију, те је у Ванги видела личну духовну вођицу.
Кроз ову везу, неписмена пророчица из провинције добила је директан утицај на политички врх земље, постајући нека врста балканског Распућина у социјалистичком оделу. Политичке одлуке, културни пројекти, па чак и кадрови унутар партије често су преиспитивани кроз призму Вангиних визија, што показује колико је крути материјалистички систем био суштински крхак и подложан прастаром људском инстинкту да у временима кризе тражи вођство са оне стране разума.
Када је социјализам пропао, а Ванга ушла у своје последње године живота током деведесетих, хаос транзиције само је појачао њен култ. Балкан, растрзан ратовима, економским колапсом и губитком тла под ногама, у њој је видео последње сидро сигурности. Тек након њене смрти 1996. године, на површину је испливала комплетна димензија индустрије која је изграђена око њеног имена. Почела је постхумна фабрикација пророчанстава где су јој приписиване речи које никада није изговорила, углавном ради тиража жуте штампе и скретања пажње јавности са стварних друштвених проблема.