У прошлости смех није био само израз радости, он је имао дубоку социјалну функцију и морао је да буде контролисан. У многим културама, деца су учена да се не смеју гласно у јавности, јер је гласан смех сматран непристојним или као знак недостатка васпитања. Ово је омогућавало одржавање дисциплине и показивање поштовања према старијима.
Учитељи и родитељи су користили строг тон и казне да би усмеравали децу, а у неким племенским заједницама, чак и врло мали, гласни осмех, могао је бити сасвим забрањен у присуству одраслих. Контрола смеха била је начин да се деца уче самоконтроли и социјалној свести.
Смех као социјални сигнал
Смех је увек носио поруке. Лако се могао тумачити као исмевање, непоштовање или чак изазивање сукоба. Деца која су се гласно смејала, често су добијала опомене, јер је њихов глас могао пореметити јавни ред или поруке које одрасли покушавају да пренесу.
Скривени или тихи смех био је знак учења, самоконтроле и интелигенције. На овај начин, културна правила смеха и понашања била су средство социјалне координације и очувања хармоније у групи.
Психолошки и практични аспекти
Ограничење гласног смеха имало је и практичну функцију. У време када су живели у блиским заједницама, било је важно да деца не ремете рад, обреде или важне друштвене активности. Тихи смех омогућавао је присуство радости без нарушавања реда.
Психолошки, ова пракса је учила децу да се контролишу и процењују ситуације. Она је развијала осетљивост за друштвене норме и савремено тумачење социјалног контекста — способност да разумеју када је прикладно изразити емоције и када је потребно суздржавање.
Промене у модерном времену
Са развојем модерних друштава, смех је постао више слободан и индивидуалан израз емоција. Данас се од деце очекује да буду радосна и отворена, али у неким културама и даље постоје суптилне норме у јавном понашању. Међутим, порука о контроли емоција, пажњи према другима и усвајању социјалних знакова остаје важна.
Историја учења деце да не смеју да се смеју гласно показује како културне норме обликују развој емоционалне интелигенције и социјалне свести.
Занимљивости
У неким племенима Африке, гласан смех детета могао је бити знак непоштовања старешина и довести до опомене или казне.
У Јапану током периода Едо, деца су се учила да се смеју тихо у јавности, јер је гласан смех сматран неуредним и непристојним.
Археолошки налази и записници из европских градских школа 18. века показују да су деца која су се смејала гласно током предавања била кажњавана, што је служило као пример осталима за дисциплину и самоконтролу.