Постоји једна необична појава коју историја понавља с времена на време. Људи који највише траже поверење обично га најтеже добијају. Понекад се појави неко ко га никада није тражио, а ипак га добије више него што би могао да освоји било каквом функцијом, говором или ауторитетом који му припада по положају. Тако је било и са патријархом Павлом.
Када је 1990. године изабран за поглавара Српске православне цркве, мало ко је могао да претпостави да ће током наредне две деценије постати једна од најпоштованијих личности у Србији. Време у којем је преузео ту дужност било је све осим мирно. Држава се распадала, ратови су почињали, политичке поделе постајале су све дубље, а поверење у институције нагло је нестајало.
У таквим временима људи обично траже снажне вође.
Павле није личио на једног од њих. Није имао снажан глас. Није говорио дуге, ватрене беседе. Није градио култ личности. Није изгледало као да покушава да остави утисак. Ипак, управо је утисак остављао.
Не зато што је говорио другачије. Већ зато што се чинило да живи исто оно што говори. Због тога су се приче о њему шириле брже од његових беседа. Да поправља своје ципеле уместо да купује нове. Да се вози градским превозом онда када је могао другачије. Да је скроман у свакодневици исто колико и у јавности.
Нису све анегдоте које су годинама кружиле о њему историјски проверљиве. Неке су временом добиле обрисе легенде. Али занимљиво је да то није суштина приче.
Много је занимљивије питање зашто су људи желели да буду истините. Можда зато што су се уклапале у оно што су већ видели. Човек није деловао као да се понаша једно пред камерама, а друго када остане сам. Није изгледало да постоје два Павла. Један за јавност. И један за свакодневицу.
У времену у којем су људи све чешће сумњали у речи, почели су да посматрају животе. И понекад је један тихо проживљен дан говорио више него десет беседа. Зато је његов ауторитет временом прерастао оквире Цркве.Поштовали су га људи који су редовно одлазили на Литургију. Поштовали су га и многи који нису били верници.
Не зато што су се слагали са сваком његовом речју. Већ зато што су стицали утисак да између његових речи и живота нема великог простора. То је ретка појава у историји. Људи су навикли да се јавне улоге и приватни животи разилазе. Да говоримо једно, а живимо друго.
Када се појави човек код кога тај раскорак није лако уочити, многи то препознају и пре него што умеју да објасне шта су заправо препознали. Можда се зато поверење никада није могло наредити. Нити изборити титулом. Нити обезбедити функцијом. Оно се појављује онда када људи закључе да више немају разлога да непрестано проверавају да ли неко игра улогу.
После смрти патријарха Павла написано је безброј текстова о његовој скромности, мудрости и духовности. Можда је, међутим, најнеобичније било нешто једноставније. Људи нису поверовали човеку зато што их је убедио.
Поверовали су му онда када су престали да имају утисак да покушава било шта да докаже. И можда баш ту лежи један од оних тихих историјских парадокса који се не односе само на једног патријарха. Понекад највећи ауторитет стекне управо онај човек који је престао да се бави тиме да буде важан.