Мирис свежих кокица за многе је подразумевани део одласка у биоскоп. Данас делује потпуно природно да се филм гледа уз велику папирну кесу ове једноставне грицкалице, али то није увек било тако. Напротив, у првим деценијама постојања биоскопа кокице уопште нису биле добродошле.
Пут од уличне хране до симбола биоскопске сале био је дуг и повезан са једним од најтежих периода у модерној историји.
Од уличних колица до улаза у биоскоп
Кокице су у Сједињеним Државама постале популарне још у деветнаестом веку, када су продавци на улицама користили мале покретне машине за печење кукуруза. Та храна била је јефтина, брза за припрему и лако доступна свима.
Када су се почетком двадесетог века појавили први велики биоскопи, власници тих дворана нису желели да унутра продају кокице. Биоскопи су тада покушавали да личе на позоришта – са теписима, лустерима и елегантном публиком. Храна која шушти и мрви сматрана је неприкладном за такав амбијент.
Зато су продавци кокица стајали испред биоскопа, на тротоару, где су гледаоци често куповали грицкалице пре уласка у салу.
Велика криза која је променила навике
Почетком тридесетих година прошлог века Сједињене Државе погодила је економска катастрофа позната као Great Depression. Многи људи су изгубили посао и новац, али су биоскопи остали једно од ретких јефтиних места за забаву.
Кокице су у том тренутку постале савршена грицкалица: биле су врло јефтине, а једна порција могла је да засити гледаоца током целог филма. Док су други производи поскупљивали, кокице су и даље биле приступачне.
Власници биоскопа убрзо су схватили да продавци испред зграде зарађују више од њих. Зато су почели да уносе машине за печење кукуруза директно у фоаје биоскопа и сами продају кокице публици.
Мирис који је постао део филмског доживљаја
Још један разлог за успех кокица био је њихов мирис. Топао, слаткаст мирис печеног кукуруза ширио се кроз хол биоскопа и привлачио људе да купе порцију пре него што уђу у салу.
До средине двадесетог века кокице су постале толико повезане са филмским искуством да је било тешко замислити биоскоп без њих. Када су се након Другог светског рата биоскопи поново ширили и модернизовали, продаја кокица постала је један од главних извора прихода.
Једноставна грицкалица која је постала симбол биоскопа
Данас кокице нису само храна, већ део читавог ритуала одласка у биоскоп. Без обзира да ли се филм гледа у старој дворани или у модерном мултиплексу, велика чаша кокица готово је неизоставан пратилац филмске пројекције.
Иако су у биоскопима данас доступни разни слаткиши и пића, управо су кокице задржале посебно место — као једноставна улична грицкалица која је, захваљујући историји и случају, постала један од најпрепознатљивијих симбола филмске индустрије.