Данас је готово немогуће замислити филм без кокица, пут без кесице чипса или вече испред телевизора без нечега што служи „да се само мало грицне“. Грицкалице су постале толико обичан део живота да их људи често ни не доживљавају као праву храну. Отворе кесицу успут, током разговора, рада, серије или вожње, и тек кад рука дотакне дно схвате да је све нестало.
Али вековима људи нису јели тако. У већем делу историје храна је била сувише важна, скупа и несигурна да би се јела тек тако. Оброци су имали јасно место у дану, а глад је била нешто много конкретније него данас. Чак и богатији слојеви друштва ретко су имали идеју да стално нешто успут грицкају. Храна је служила да засити, не да попуни тишину и празину.
Модерне грицкалице појавиле су се тек када се променио ритам живота.
Деветнаести век донео је огромне градове, фабрике, железнице и људе који су све више живели ван куће. Убрзо се појавила и нова врста потрошача: човек који жури, ради дуго и жели нешто брзо, слано, масно и лако доступно. Тако је почео свет грицкалица.
Једна од најпознатијих прича везана је за чипс. Прича се да се 1853. године у ресторану у америчком месту Саратога Спрингс један гост стално жалио да му је помфрит превише дебео. Кувар Џорџ Крам, изнервиран примедбама, исецкао је кромпир готово прозирно танко, испржио га до хрскавости и обилно посолио, очекујући да ће гост бити незадовољан.
Десило се супротно. Гост је био одушевљен. Тако је, бар по популарној причи, настао чипс – једна од најуспешнијих „случајних“ грицкалица у историји.
Али прави успон грицкалица догодио се тек у двадесетом веку, када су људи почели масовно да проводе слободно време испред екрана.
Кокице су деценијама биле улична храна коју су продавали на вашарима и улицама америчких градова. Мирис кокица био је део циркуса, сајмова и бејзбол утакмица много пре него што је постао део биоскопа.
А онда је Холивуд схватио нешто веома важно. Биоскопи су почели да зарађују више на грицкалицама него на улазницама.
Кокице су биле јефтине, мирисне, лаке за припрему и – што је најважније, терале су људе да једу непрестано док гледају филм. До педесетих година прошлог века већ је било готово незамисливо ући у биоскоп без звука пуцкетања кокица из публике.
Убрзо је телевизија променила и саму идеју грицкања.
Пре телевизора људи су углавном јели за столом. После телевизора, храна се полако сели на кауч. Компаније почињу да праве производе који могу да се једу једном руком, без прибора, без тањира и без прекида програма. То је тренутак када грицкалице постају део модерне свакодневице, а не само повремена посластица.
Индустрија је врло брзо открила и нешто друго: људи воле храну која производи звук. Хрскавост није случајна. Велике компаније су деценијама истраживале колико јак треба да буде звук чипса, колико брзо треба да се топи у устима и колико соли је довољно да мозак пожели још један залогај.
Испоставило се да савршена грицкалица не треба да засити човека. Треба да га задржи у кругу „само још мало“. Зато су модерне грицкалице помало чудан производ људске цивилизације. Оне нису настале из глади, већ из слободног времена, досаде, биоскопа, телевизије и живота који је постајао све бржи и усамљенији.
Чак је и сама амбалажа временом постала део психологије. Шуштање кесице, јарке боје, велика слова и звук отварања – све је прављено да делује тренутно, лако и примамљиво. Многи људи данас несвесно повезују грицкалице са одмором, гледањем филма или кратким бекством од обавеза.
И можда је баш то најзанимљивије: када човек у сред ноћи отвори кесицу чипса док без циља гледа серију, он заправо учествује у једној прилично новој навици у историји човечанства. Већи део људске прошлости храна је била ствар преживљавања. Тек модерни свет је створио епоху у којој милиони људи једу и онда када нису гладни – само зато што им је потребан мали осећај задовољства, звук хрскавости и нешто што ће попунити тишину између две сцене на екрану.