У пролеће и лето 1848. године, пламен револуције захватио је читаву Европу. Док су се у Паризу, Бечу и Будимпешти рушили стари режими и тражиле грађанске слободе, талас бунта и промена прелио се и преко Дунава, у Влашку и Молдавију – кнежевине које ће касније формирати модерну Румунију. Управо у том историјском вртлогу, у Букурешту, одиграо се један од најважнијих, а често неправедно заборављених хуманитарних и политичких преокрета 19. века. Тог преломног лета, револуционарна влада донела је одлуку која је из корена променила животе десетина хиљада људи: Роми су званично проглашени слободним грађанима.
Да би се разумео значај овог догађаја, потребно је знати сурову реалност која је пре тога трајала вековима. Роми су у румунским земљама имали статус робова у најбуквалнијем смислу те речи. Били су власништво државе, православних манастира или богатих бољара, односно локалног племства. Трговало се њима на пијацама, породице су сеножално раздвајане, а њихов статус преносио се са колена на колено, без икакве наде у боље сутра. Чак су и тадашњи закони експлицитно дефинисали Роме не као људе са грађанским правима, већ као покретну имовину.
Међутим, генерација младих, школованих Румуна који су се вратили са студија из западне Европе донела је са собом идеале Француске револуције – слободу, једнакост и братство. Ови интелектуалци, међу којима су били писци, историчари и политичари попут Јона Хелијадеа Радулескуа, Николаеа Балческуа и Михаила Когалничеануа, схватили су да Румунија не може постати модерна и цивилизована европска држава све док на својој територији држи људе у ланцима.
У јуну 1848. године, револуција је букнула у Букурешту. Незадовољан народ и млади идеалисти натерали су кнеза Георгија Бибескуа да потпише уставни акт познат као Прокламација из Ислаза, а убрзо након тога формирана је Привремена револуционарна влада. Овај нови гувернерски орган револуције, који су предводили управо млади реформатори, није губио време. За њих је питање ропства било прворазредни морални и политички испит.
Историјски декрет донет је са јасном поруком: румунски народ одбацује срамоту ропства. Револуционарна влада у Букурешту званично је прогласила еманципацију свих Рома који су били у власништву бољара и цркве. Ова одлука није била само ствар папира; праћена је огромним ентузијазмом на улицама престонице. Забележено је да су у Букурешту организоване велике свечаности на којима су некадашњи робови грлили своје суграђане, славећи новостечену слободу. Основан је и посебан одбор за обештећење бољара, како би се процес спровео законски, иако је крајњи циљ био безуслован – човек више није могао имати цену.
Нажалост, овај Први румунски демократски прозор брзо је затворен. Већ у јесен 1848. године, удружене војне снаге Отоманског и Руског царства брутално су угушиле револуцију у Букурешту. Стари поредак је враћен, а са њим, на велику жалост, и ропство. Племићи су поново преузели власништво над својим имањима и људима, а сан о слободи деловао је распршено.
Ипак, оно што је урађено тог лета 1848. године више нико није могао да избрише из памћења. Семе слободе је посејано, а револуционарни гувернери су доказали да је промена могућа. Идеја о укидању ропства постала је централна тема румунског друштва у годинама које су уследиле. Коначно, непуну деценију касније, тачније у фебруару 1856. године, кнез Барабу Штирбеј потписао је дефинитивни закон којим је ропство трајно укинуто у Румунији, завршавајући тако процес који су храбри букурештански револуционари започели у славним данима 1848. године.