У најмрачнијим данима 1940. године, док су нацистичке бомбе сваконоћно засипале Лондон, а Британија стрепела од тренутка када ће хитлеровске трупе прећи Ламанш, државна параноја достигла је апсолутни врхунац. У канцеларијама контраобавештајне службе МИ5, детективски умови обучени да хватају превејане шпијуне губили су сан због једне потпуно надреалне загонетке.
Највиши државни безбедњаци нису анализирали војне шифре нити тајне радио-преносе, већ су, са лупама у рукама и знојем на челу, данима бечили очи у рекламне плакате за конзервирани зелени грашак, убеђени да је управо та боранија кључ за инвазију Острва.
Све је почело када је једна прехрамбена компанија лансирала невину ратну маркетиншку кампању са слоганом који је требало да подигне морал домаћица. На постерима је била приказана гомила сочног, зеленог грашка који се прелива из конзерве. Међутим, оно што је за просечног гладног Британца био само лепи призор будућег ручка, за пренапрегнуте умове британске контраобавештајне службе био је очигледан, бруталан напад на националну безбедност. Један превише ревносни агент уочио је фаталну аномалију: зрна грашка на илустрацији нису била разбацана насумично. У њиховом специфичном, неисправном геометријском распореду, МИ5 је видео тајну мапу јужне обале Енглеске.
„Ако пажљиво погледате три зрна у горњем левом углу, она формирају троугао који прецизно упућује на позицију војног аеродрома у Кенту. Ово није реклама, ово је нацистички путоказ за Луфтвафе!“ – отприлике је тако гласио успаничени закључак у строго поверљивим депешама.
Параноја је пуштена с ланца попут бесног пса. Војни криптографи, људи који су касније дешифровали нацистичку Енигму, позвани су да изврше математичку анализу рекламе. Почеле су озбиљне, мучне расправе на највишем нивоу о томе да ли је уметник који је нацртао плакат заправо спавајући немачки агент који преко дистрибуције по бакалницама широм земље шаље прецизне координате за бомбардовање британских фабрика муниције. Свака тачкица, сенка и рељеф на конзерви тумачени су као Мозеова шифра или компликовани нацистички код. Инспектори су упадали у штампарије, саслушавали уплашене дизајнере и претурали по магацинима са поврћем, тражећи скривене радио-предајнике међу џаковима махунарки.
Овај кулинарско-шпијунски трилер завршио се једнако брзо и апсурдно како је и почео, када је хладнокрвна истрага показала шокантну истину: уметник је једноставно био лош сликар који није умео природно да распореди поврће на папиру, а власник компаније само бизнисмен који је желео да прода што више конзерви у време ратне несташице. Када је МИ5 коначно схватио да су недељама водили рат против илустрације поврћа, случај је експресно затворен и гурнут под тепих државних тајни, како се јавност не би смејала својим спаситељима. Тако је зелени грашак остао записан у скривеној историји као једини непријатељ који је успео да потпуно паралише британску обавештајну службу, доказујући да у време великог страха чак и најобичнији ручак у глави преплашеног човека може постати оружје за масовно уништење.
Иначе, причу је првобитно пласирао и осмислио један британски уметник и сатиричар који је креирао лажне ратне постере како би исмевао стварну, историјску хистерију тог времена. Британска обавештајна служба МИ5 је 1940. године заиста била патолошки параноична и заиста је анализирала све и свашта – од укрштених речи у новинама (где су се једном случајно појавиле шифре за Дан Д), преко астролошких часописа, па до огласа за изгубљене псе, плашећи се да пета колона шаље сигнале Немцима.
Ипак, плакат са грашком који геометријски исцртава мапу Кента и аеродрома је био плод бриљантне сатире која је толико верно пресликала дух тог времена да су је многи историјски портали и рубрике „веровали или не“ касније пренели као стопостотну историјску чињеницу.
Дакле, док је општа војна паника због тајних шифара у јавним огласима потпуно историјски тачна, наш зелени грашак је заправо био врхунска уметничка патка која је успешно насамарила и модерне читаоце, баш као што би 1940. године насамарила и агенте МИ5!