Док је Америка била у индустријском замаху, те 1894.године, један Србин из Баната патентирао је апарате за телеграфски и телефонски пренос који су заувек решили проблем слабљења електричних сигнала на великим удаљеностима.
Његов рад на пољу мултиплекс телеграфије и касније „пупинизације“ омогућио је да се људски глас чује преко континената и океана. Ипак, иза хладних бројки патената и сложених математичких једначина крио се човек чија је личност била подједнако фасцинантна као и његови изуми. Пупин није био само суви теоретичар затворен у лабораторији Универзитета Колумбија, већ изузетно виталан и социјално освешћен појединац који је дубоко осећао пулс свог времена.
Михајло Пупин рођен је на празник Светог арханђела Михаила, 9. октобра 1854. године, у банатском селу Идвору, које је тада припадало Војној крајини Аустријског царства.
Потекао је из породице земљорадника, од оца Константина и мајке Пијаде, која је, иако неписмена, била кључни покретач његове глади за знањем и духовним уздизањем.
Своје порекло је увек носио као орден, истичући да је дух Идвора и граничарска чврстина његових предака била његов најјачи адут у освајању Америке. Научни див и велики добротвор преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку, а сахрањен је на гробљу Вудлон у Бронксу, остављајући за собом име које је постало синоним за мост између завичајне традиције и светског прогреса.
Срце ратника и господина
Оно што је Пупина издвајало од многих његових савременика била је несвакидашња комбинација супериорног интелекта и готово племенске оданости својим коренима. Био је човек изразито атлетске грађе, волео је јахање и био је познат по својој физичкој снази коју је често истицао као дар са идворских пашњака.
У Њујорку се кретао са отменошћу која је спајала балканску гордост и америчку прагматичност. Његова енергија била је заразна; поседовао је ретку способност да и најсложеније научне проблеме објасни користећи слике из свог детињства, упоређујући пренос таласа са подрхтавањем земље под копитима говеда или звуцима пастирске фруле. Био је дубоко религиозан и веровао је да је наука само начин да се боље разуме божански поредак природе.
Пркос и самопоуздање
Лични карактер Михајла Пупина био је обележен огромним самопоуздањем које је често граничило са пркосом. Када је као дечак стигао у Америку са само пет центи у џепу и једним црвеним фесом, није дозволио да га немаштина сломи.
Управо та чврстина духа коју је носио кроз цео живот омогућила му је да се избори за своје место међу великанима попут Едисона и Тесле.
Био је познат као човек који не трпи неправду, али је истовремено поседовао необичну толеранцију и мекоћу према својим студентима, које је често подржавао и материјално и морално. Његова кућа у Америци била је својеврсни културни центар где су се водили разговори о уметности, филозофији и судбини отаџбине, јер је за њега знање било потпуно само ако служи општем добру.
Уметник међу инжењерима
Мало је познато да је Пупин био изузетно даровит писац, што је касније крунисано Пулицеровом наградом за његову аутобиографију. Та чињеница много говори о његовој естетској природи, он је у технологији видео поезију.
Његови патенти из 1894. године нису били само техничка решења, већ плод његове унутрашње потребе да људе међусобно зближи и укине физичке границе које их раздвајају. Имао је изражен смисао за хумор, често на свој рачун, и био је омиљен у високим круговима америчког друштва због своје непосредности. Остао је упамћен као човек који је могао да разговара са председницима држава са истом пажњом и уважавањем као и са обичним радницима на својој фарми у Норфолку.
Пупинова величина није била само у томе што је патентирао апарате који су променили свет, већ у томе што је кроз цео свој живот остао веран идеалима части и хуманости. Чак и када је постао један од најбогатијих и најутицајнијих људи свог времена, никада није заборавио мајку Пијаду која га је научила да је књига најјаче оружје. Његови патенти су му донели светску славу, али његов карактер – спој несаломиве воље, доброте и дубоке духовности, учинио га је бесмртним у памћењу свог народа. Он је био живи доказ да врхунска наука и топло људско срце могу и морају ићи руку под руку како би се изградио бољи и повезанији свет.