28. августа 1604. је венецијански дужд Марино Гримани, изнервиран што су га улични глумци исмевали у једној фарси, донео декрет којим се најстроже забрањује јавно смејање и извођење комедија на трговима током поподневних часова. Овај бирократски покушај контроле људских емоција завршио се тако што су грађани масовно почели да носе гротескне маске са развученим осмехом, водећи неми рат ироније против увређеног владара.
Када се апсолутна бирократска моћ судари са несаломивим духом уличне сатире, а повређени его једног остарелог владара покуша да декретом укроти људску природу, позорница је спремна за најтиши и најчуднији рат у историји Јадрана. У позно лето хиљаду шесто четврте године, Венецијанска република је и даље блистала у свом раскошном сјају, али иза моћних зидина Дуждове палате кључао је бес.
Марино Гримани, човек који је седео на челу једне од најбогатијих трговачких империја света, патио је од хроничног недостатка смисла за хумор и вишка сујете. Када су уличне позоришне трупе из култне Commedia dell’arte почеле на Тргу Светог Марка да изводе фарсе у којима је главни лик шкрти, умишљени и сенилни старац неодољиво подсећао на самог дужда, Гримани је потпуно изгубио контролу.
By Jacopo Tintoretto – Image: http://collections.lacma.org/sites/default/files/remote_images/piction/ma-31765564-O3.jpgGallery: http://collections.lacma.org/node/225614 archive copy at the Wayback Machine, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=27319831
Уместо да игнорише уличне забављаче, увређени владар је донео један од најбизарнијих правних аката тог века: званични државни декрет којим се најстроже забрањује јавно смејање, кикотање и извођење било каквих комедија на трговима и каналима, посебно током поподневних часова када је елита уживала у свом одмору. Из угла венецијанске бирократије, ово је био савршен покушај административне контроле људских емоција и јавног мњења.
Стражари су добили наређење да хапсе и тешким новчаним казнама казне свакога ко се усуди да развуче усне у осмех или гласно насмеје на јавном месту. Смисао ове уредбе био је јасан уплашити грађане и натерати их да пред моћи Републике стоје искључиво смртно озбиљни и покорени.
Међутим, дужд је превидео једну кључну ствар: покушати да забраниш смех грађанима Венеције, исто је што и покушати да забраниш рибама да пливају Лагуном. Одговор грађана био је епски тријумф тихе ироније и пасивне агресије. Већ следећег јутра, улице Венеције преплавили су људи који су преко лица носили раскошне, гротескне позоришне маске са огромним, вештачки исцртаним и фиксираним наглашеним осмесима. Када би прошли поред наоружаних дуждових стражара, грађани би се у потпуној тишини дубоко наклонили, остављајући војнике потпуно беспомоћне пред законом — формално, нико се није смејао нити кршио декрет, али су гипсани и дрвени насликани осмеси вриснули од подсмеха према палати.
Овај неми рат ироније потпуно је паралисао градску власт. Чак су и улични глумци наставили да изводе своје представе, али без иједне изговорене речи или звука; изводили су бруталне пантомиме исмевајући владара, док је маса око њих посматрала перформанс у савршеној, гробној тишини, држећи се за стомаке од немог смеха и подижући своје маскиране гротескне образе ка прозорима палате.
Дужд Марино Гримани је провео последње месеце свог живота у потпуној изолацији, гледајући кроз прозоре град пун вештачких, укочених осмеха. Забрана је брзо пала у заборав након дуждове смрти, али је традиција ношења маски као симбола отпора и апсолутне слободе мисли остала заувек уткана у ДНК чувеног Венецијанског карневала.